Odrasli adolescenti

Ona je usko povezana sa ponašanjem koje se može predvideti jer je predodređeno strukturom ličnosti.

Pretpostavlja se da se intenzivni razvoj ličnosti odvija od rođenja do kraja adolescencije, a da je starije doba period stabilnosti i nepromenljivosti. Ipak, brojni su slučajevi naglih i iznenadnih promena ličnosti u zrelim godinama.

Da li je u pitanju kriza srednjih godina ili demaskiranje pravog karaktera, pitanje je koje protokom vremena postaje retoričko.

Fenomen krize srednjih godina sastoji se u spoznaji da čovek nema unapred zacrtanu životnu trajektoriju, da postoji isceljujuća alternativa koju treba pronaći, da raskrsnica pred kojom smo nudi novi put kojim treba poći i konačno ostvariti sebe.

Svaka kriza predstavlja šansu za promenu i sazrevanje, ali i opasnost za autodestrukciju. Uzroci su obično srušene iluzije, razočaranost u osobe/organizacije koje su do tada bile idealizovane ili očajanje da se ništa važno nije postiglo u životu.

Politika, ili preciznije rečeno VLAST koja lomi, melje i menja ljude u svoj žrvanj ubacuje profesionalno i porodično ostvarene individue, osobe sa visokim zvanjima od kojih se očekuje da prate logiku svog života, koordinate svog već izgrađenog sistema vrednosti i da procesom samorefleksije racionalno izaberu smer za kretanje ka poslednjoj stanici.

Od njih se ne očekuju zaokreti i potiranje svega onog što su ostavili iza sebe, jer se o čoveku često sudi po završnom čini njegove monodrame.

Ali, ako nije u pitanju kriza srednjih godina, šta onda pretvara ljude u vukodlake, kojim magijama se menja genotip potencijalnoj konkurenciji, koji to tatu-majstor crta bar-kodove političkim kolebljivcima?

Zašto je naša opoziciona scena puna mogveja koji se, kada ih Prvorođeni poškropi svetom vodicom, pretvaraju u agresivne gremline.

Nigde i nikada nije zabeleženo toliko slučajeva mentalnih luping akrobacija kao u vreme Vučićeve vlasti. Sledeći primeri su samo paradigma sveopšteg moralnog izobličenja ljudi koji se samo po broju hromozoma mogu tako nazvati.

Srbija je u procesu usvajanja i implementacije Zakona o istopolnim zajednicama i to u vreme kada najvišu izvršnu funkciju u državi pokriva pripadnica LGBT populacije.

Brnabićka je od strane konzervatino-naprednjačke publike dočekana raširenih ruku iz jednog jedinog razloga – te ruke nisu pretile, niti osuđivale, već su delile i šakom i kapom budžetske grantove onima čiji je homofobni patriotizam uvek bio efikasno sredstvo naplate.

Sve ono što bi u drugim okolnostima predstavljalo nacionalnu blasfemiju njoj se opraštalo.

I slikanje sa patrijarhom, i medijsko praćenje trudnoće njene partnerke koja je kulminirala muštulukom na nacionalnom dnevniku, i prajd kalendar zbog kojeg mapa Srbije liči na krzno gej-leoparda zbog zagejavanja srpske provincije mini prajdovima.

Lezbejka koja je autovana i time se otvoreno ponosi, dobrovoljno se zaključala u orman i pokorno zaćutala kada je On zaspao kao despot, a probudio se kao ustavobranitelj odbijajući da potpiše dugo pripremani zakon.

Zvezda-Srbija je već godinama omiljena igračka predsednika svih huligana i najefikasniji instrument nacionalističkog populizma. Finalni stadijum svake zvezde zavisi od njene mase i brzine rotacije.

I dok je naš crveni džin bio na putu da postane beli patuljak kao i sve umiruće zvezde, nju je zli čarobnjak pretvorio u crnu rupu za budžetska sredstva, bankarske kredite i špekulantske transfere.

Nacionalno prvenstvo Ali-baba kolektivu služi za evropsko razigravanje i fasciniranje lakovernog fudbalskog sveta riplijevskim rekordima.

Ništa to ne bi bilo čudno da se taj udruženi zločinački poduhvat ne dešava za vreme ministroVanja Udovičića, legende koja je nekada bila ljubimac svih nas kojima venotokom vriju crna i bela krvna zrnca.

Masakr u Humskoj nastavljen je genocidom na Banjici gde se davi simbol srpskog vaterpola, jedinog sporta u 21. veku u kojem je Srbija stekla status neprikosnovene velesile.

VK Partizan je najtrofejniji klub u Evropi (posle hibridnog Pro-Reka), rasadnik talenata planetarnog nivoa i samo Srbi mogu ćuteći da posmatraju kako naprednjački skakavci uništavaju ne samo šampionske godine iza nas, već instituciju koja polako ali sigurno nestaje.

Ne bih se zadržavao na ministru zdravlja koji ćutke prelazi preko podatka da je Srbija postala masovna grobnica za zdravstvene radnike i da će posle ove epidemije biti potrebno podići kovid Zejtinlik za one koji su (da upotrebim paralelu vrhovnog komandanta, slava mu i milost) poput vojnika u Sloveniji gurnuti na prvu liniju fronta da bi sa platnenim maskama i rukavicama iz frizerskih salona dočekali podivljali virus iz kineske laboratorije.

Poslednja na spisku je Gordana Čomić. Nosači kovčega konačno su zajedno.

Da li smo mogli da pretpostavimo da će žena koja je stražarila pored mrtvog Đinđića služiti čoveku koji je bio jedan od uplakanih gardista pored pokojnog Slobe?

Ko je od nekadašnjih radikala koji su po poslovniku sa sednica leteli kroz prozor, mogao da poveruje da će naprednjačka poslanička kohorta aklamativno izabrati za ministarku ženu koja je simbolizovala „žuti“ parlamentarni teror i da će ona lapidarno uzvratiti monstruoznim komplimentom da je ovo jedan od najefikasnijih saziva skupštine?

Zašto nas sablažnjava moralno slepilo gorepomenutih koji su „pod stare dane“ razotkrili svoj potrošački karakter?

Takva reakcija je prirodna za one kojima moral i data reč nešto znače. Sve istine o ljudskoj prirodi su bolne, a najbolnija je ona da su ljudi kvarljiva roba. Srećom postoje oni čiji vrednosni konzervans i dalje traje.

Ali, čiji će rok trajanje pre isteći, robe ili konzervansa, kao i uvek – pokazaće vreme.

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke