Odsustvo osmišljene državne politike

Svi ovi događaji imaju nekoliko zajedničkih elemenata: učesnici su muškarci, žrtve su bile fizički slabije od napadača, surovost akta nasilja kojim je izražena agresija, kako direktna, u prva dva slučaja, tako i indirektna u potonjem slučaju.

Svedoci smo da se o agresiji, odnosno agresivnosti, koja se potom izražava u aktima fizičkog ili psihičkog nasilja, u našoj široj javnosti vrlo malo razgovara. Odsustvo osmišljene državne politike kojom bi se smanjio opšti stepen agresije u srpskom društvu, podudara se sa nedostatkom šire društvene organizovane akcije. Nijedna nacionalna društvena institucija se nije sveobuhvatno pozabavila ovim problemom. Akademija nauka, Srpsko lekarsko društvo, mediji, pa čak ni verske organizacije, koje god da su konfesije, se ne oglašavaju po ovom pitanju, umesto da preduzmu i zajedničke aktivnosti u propagiranju nenasilja, a pre svega empatije kao osnovne psihološke prepreke agresiji, te upotrebi sile nad drugim ljudskim bićem.

S druge strane, agresija se u našem društvu propagira na najrazličitije načine, od onih najbanalnijih, od video igrica do nasilničkih sadržaja u raznim rijalitijima, veličanja agresivaca u medijima, pa do onih suptilnijih kada se upotreba sile, odnosno agresija, opravdava nekim ideološkim razlozima, prvenstveno sa stanovišta etničke superiornosti, u kojoj je sila osnovna vrednost, kao što su razni novinarski članci kojima se veliča oružana superiornost jedne u odnosu na drugu naciju.

Nije dovoljno, iako je neophodno, usvajati parcijalne strategije kojima se pokušava popraviti sadašnja situacija, npr. Strategija zaštite od nasilja u porodici, Strategija borbe protiv nasilja na sportskim manifestacijama, itd. Potrebno je celovito sagledati koji su najvažniji ideološki, kulturni, i drugi uzroci agresije pored onog najočiglednijeg, teške ekonomske situacije, te preduzeti mere radi uklanjanja istih. Posebni zakoni koji se donose su više nego dobrodošli, međutim u suočavanju sa agresijom, društvena reakcija ne može biti zasnovana samo na represiji, već se mora učiniti više i na planu prevencije, odnosno eliminisanju uzroka koji dovode do agresije i potom nasilja. U tom smislu nisu dovoljne samo ekonomske mere, naravno da bolji standard života, socijalna i ekonomska sigurnost, jeste neophodan, ali ne i dovoljan uslov za smanjenje stope nasilja.

Međutim, uspostaviti zakonitost da je stepen nasilja u društvu isključivo u vezi sa standardom života, podseća na marksistički pristup, po kome društvena nadgradnja, odnosno svest, zavisi od stepena razvoja društvene baze. Da ova teza nije u potpunosti ispravna, potvrđuju i apsurdni primeri agresije i akti nasilja, odnosno manifestacije zla, i u zemljama sa izuzetno visokim standardom, poput Norveške gde je desničarski, nacionalistički fanatik Brejvik pobio 77 mladih ljudi na ostrvu Utoja 2011. godine.

Srpskom društvu je neophodna akcija koja će za cilj imati pre svega da u što većoj meri ukloni uzroke agresivnog ponašanja u društvu, a uz to da obezvredi silu kao jednu od osnovnih društvenih vrednosti, ako ne i dominantnu, koju je Milošević svojim govorom aprila 1991. godine, pred predsednicima skupština opština, etablirao kao takvu. Naime, on je kao Predsednik države izrekao sledeće rečenice, koje su tada bile pretnja, a danas kletva: „Ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo. A nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo“.

Tako afirmisana i opravdana upotreba nasilja, bila je devedesetih godina prošlog veka, pre svega usmerena prema drugim federalnim jedinicama bivše SFRJ i narodima koji tamo žive, a danas, nemajući više gde da se usmerava izvan granica Srbije, ovo racionalizovano, sistemsko, fizičko nasilje se kanališe prema onima koji su tu pored nas, dovoljno je da pripadaju socijalno slabijoj kategoriji stanovništva, poput žena, ili se nalaze u trenutno inferiornijoj situaciji, poput Francuza u Beogradu ili Amerikanca na Zakintosu.

Neophodno je agresiju i nasilje jasno i nedvosmisleno prokazati kao neprihvatljiv oblik društvenog ponašanja, a sa druge strane afirmisati empatiju između ljudi bez obzira kojeg su pola, nacije, vere, rase, seksualne orijentacije. Takva društvena aktivnost, mora biti usmerena prema svim građanima i građankama ove zemlje, a naročito prema muškarcima koji su posebno izloženi faktorima koji izazivaju agresivnost i propagandi nasilja, imajući u vidu da dominantan način shvatanja uloge muškaraca od njih zahteva ne da budu osećajne osobe, dobri očevi ili domaćini, već pre svega surovi ratnici, tzv „heroji“ i tome slično, čime se definitivno afirmiše upotreba sile u međuljudskim odnosima kao nešto što je muškarcu imanentno i što ga čini onim što on jeste.

U okviru sveobuhvatnog pristupa problemu agresije i agresivnosti u našem društvu inspirativan je članak Nenada Novičića, politikologa i novinara, koji je u Danasu detaljno opisao sistem podrške porodici u nekom drugom vremenu, sa posebnim osvrtom na mere prevashodno usmerene prema muškarcima, a sve sa ciljem eliminisanja uzroka agresije, a potom i smanjenja akata nasilja u društvu. Sigurno da nije moguće reprodukovati u potpunosti mehanizme samoupravnog društvenog uređenja, ali je zato moguće koristiti neke od mera iz tog perioda radi podrške pojedincima kako bi lakše razrešili frustrirajuće situacije koje mogu dovesti do agresije i nasilja. Ako država već izdvaja sredstva za izdržavanje neodrživih radnih mesta i nabavku naoružanja, više će koristi imati svi građani i građanke ako se ta sredstva, makar i delimično, usmere ka eliminisanju agresivnosti i prevenciji akata nasilja u našem društvu.

Autor teksta je advokat