Odustali smo od efikasnog studiranja po principu „godina za godinu“

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Problem sa srpskim visokoskolskim obrazovanjem je i to sto i dalje imamo 4 godisnje studije koje vise ne postoje nigde u Evropi. Za bacelora svugde se studira 3 godine, a kada dodjete sa srpskom diplomom na kojoj pise da ste studirali 4 godine svugde vas degraduju na taj stepen, jer master studije traju min 5 godina! Ali, nasi fakulteti su se setili da sprovode master studije od 1 godine (takodje, nigde toga u svetu nema), da za to se dobrano naplate od studenata, pa tek onda izdaju master diplome – prvi ozbiljan stepen visokoskolskog obrazovanja u svetu. Sa bacelor diplomom mozete da radite administrativne poslove na nivou srednjih strukovnih skola, ne i prave poslove.

   1. бачелор = виша школа (погонски инжењер)
      мастер = висока школа (дипломирани инжењер)
      докторске студије = магистарске студије
      ??? = магистар
      доктор наука = доктор наука

2. Cast mi je da imam priliku da ostavim komentar na tekst koji je napisala rektorka Univerziteta u Beogradu.

   Zavrsio sam Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu, za vreme „bolonje“ i cinjenica je da se neko pridrzava, a vecina ne pridrzava „bolonje“. Svaki profesor radi sta hoce.

   Mislim da je kljucni problem nasih fakulteta – literatura, obimnost i nacin testiranja.

   Uz svo postovanje prema nasim profesorima, ali profesori iz Amerike i razvijenih zemalja su napisali daleko bolje udzbenike, i mogu slobodno reci da 90% znanja koje mi je ostalo sa fakulteta, potice iz stranih udzbenika. Smatram da treba da se forsiraju bar najbolji svetski udzbenici, ako ne mozemo vec i druge svetske prakse da primenimo.

   Obimnost je posebna prica. Ja razumem da mozda nema posla u izobilju za studente nakon fakulteta, ali nema potrebe da studentima namerno oduzujete studije i trosite dragoceno vreme. Mozda bi mogli da dobiju dete za tih godinu-dve-tri, mozda da proputuju, a ne da uce preobimne knjige. Npr. Strategijski menadzment – 700 strana bubanja. Verujte da mali broj ljudi razume cemu to.

   Nacin testiranja – dok je na Zapadu cilj studiranja da se usvoji nacin razmisljanja, kod nas, bar na mom fakultetu, svaki ispit se zavrsavao ogromnom kolicinom informacija koje moraju jednostavno da se „nabubaju“. Ne sporim da su mnogi ispiti imali i onaj korisniji deo – da se usvoji nacin razmisljanja, ali cak i ti ispiti su se uglavnom zavrsavali neverovatnom kolicinom informacija koje samo treba „nabubati“.

3. Jedan od najozbiljnijih problema visokog obrazovanja u Srbiji jeste nekompetentnost nastavnika, naročito na privatnim univerzitetima. Nažalost, spoljna provera kvaliteta je daleko od one kakva bi trebala da bude. Većina potpuno pogrešno tumači „autonomiju univerziteta“, to nikako ne znači da je dozvoljeno raditi suprotno zakonu i drugim propisima, a uveliko se radi i to je ključni problem. Država može taj problem veoma lako da eliminiše, naravno ako to želi. Podrška novoizabranom rektoru.

4. Farmaceutski fakultet. Svaki kolokvijum i ispit ima minimalni broj poena nesamo na kolokvijumu i ispitu, vec i u okviru oblasti u kolokvijumu-isputu. Veliki broj studenata ne moze da polozi kolokvijum-ispit jer ne zna 2 pitanja od 40. Ako je to bolonja onda ja ne znam definiciju samovolje profesora i asistenata…