Odvratna priča

Mogao bi on da bude bezlični Nušićev junak, ali je malo odocnio, nije sačekao majstora, koji bi u Mehinom slučaju imao lak posao, samo opis događaja. Sve je tu: prolog, iskušenje, poduhvat, proliv drama, kulminacija, policija, zatvor, rasplet. Jedino ne znamo je li naš i Nušićev junak ipak stigao na vreme tamo gde je trčao.

Sećam se definicije drame, koju davnih osamdesetih beše izrekao makedonski pozorišni reditelj LJubiša Georgijevski: „Drama? Ja bih rekao da je to ovo. Svečana akademija se odvija pred očima javnosti, važne su ličnosti u prvom redu, televizija, naravno sve to prenosi, orkestar pod komandom dirigenta počinje svečanu pesmu. U tom trenutku, pod neodoljivim pritiskom iznutra koji se više ne da kontrolisati, dirigent mora da odjuri tamo! To je drama!“

Iz podataka dostupnih javnosti izgleda da mučeni Meho nije dirigovao, niti mu je u pameti bila muzika. Po svojoj priči narodni poslanik beše svrnuo do fri šopa, kako bi kupio ili jeftinije nabavio neke parfeme i još koju sitnicu.

Ali, u tom trenutku, za njega počinje sudbinska borba između iskušenja i rada nezavisnih unutrašnjih organa. Potresan je njegov opis događaja: „Odjednom, međutim, osećam jak, stravičan i neizdrživ bol u stomaku, kao da mi je neko zabio nož u stomak. Zgrčim se, i osećam kako creva počinju da mi se prazne…“

Ovo je već čist gastroenterološki fenomen, neobjašnjiv bez prethodnog specijalističkog intervjua: Jesi li jeo nešto ljuto, masno? Imaju li skupštinska jaja salmonelu, da se nisi, čoveče, prehladio, možda si pomešao kornišone i pivo? Jabuke umeju da budu gadne ako ih jedeš sa slanim kozjim sirom…

Ali, ko bi se time bavio na vrhuncu drame koja se odvija unutar narodnog poslanika. Meho traži putokaze za nužnik, ali ipak shvata da mu se odnekud zatekao parfem u ruci, tu je dakle i miris za slučaj da se naš skupštinski reprezent nevoljno prospe pred međunarodnom javnošću.

Izgleda ipak da je nekako stigao na vreme, jer ga je neki momak iz obezbeđenja budno čekao pred vratima toaleta, uz poziv prstom čim je otud čuo uzdahe olakšanja: „Dođi ti ovamo!“

Na ponos ove države, narodni poslanik koga je poteralo taman kad je ne plativši uzeo parfeme, imao je diplomatsku putnu ispravu i poslovnu klasu u avionu za Brisel.

Narodni poslanik Meho Omerović ipak ima neke zamerke na svoj račun, iako je bio van sebe: „To je moja odgovornost, greška. Ali, to je bila situacija kada sam se pogubio i izbezumio. Pazite, u tom trenutku, iz mojih creva je izlazilo…“

U tom času Meho, spoznajući svoju unutrašnju suštinu, postaje epski junak sopstvene romantične sage, skoro heroj, onaj koji mahnito trči ne bi li utekao od nečega što trči zajedno s njim. To je trka ponosa! Pazite, u tom trenutku on ne čini ništa drugo osim što korakom Juseina Bolta čuva i spasava ugled države.

Meni je ova priča savršena skica za film o srpskoj politici. Naslov teksta je pozajmljen od Dostojevskog (Odvratna priča). Veliki pisac obrazlaže ženidbu nižeg službenika Mlekopitajeva, na čiju svadbu, podnapit a nepozvan upadne nekakav general, inače mladoženjin visoki šef. Te se general napije do besvesti i u bračnom krevetu uradi ono što je Meho izgleda izbegao na frankfurtskom aerodromu.

Ne bih da sudim je li Meho Omerović nameravao da plati parfeme ili ne, niti da se i dalje, zajedno sa vama, bakćem njegovom (državnom) probavom. Kaže da je sve što su mu našli u džepovima pošteno vratio.

Daleko sam od primisli da osuđujem narodnog poslanika; uveren sam da je Meho pristojan čovek, sa poštenjem koje je gradio služeći državi. Živi u politici, videli smo prilično dobro; od kad je došao na vlast od nje se ne odvaja. Niko nema pojma šta je tamo uradio a šta nije.

Da Mehu Omerovića nije nateralo da sprinta do klozeta nikada ne bismo saznali za čije babe zdravlje on uopšte putuje u Brisel? Po čijem nalogu, u okviru čega, za koju vajdu? Svakoga dana neki od tih suvišnih ljudi, nepotrebnih državi, parlamentu, stranci i građanima svoj lagodni i neograničeni hedonizam žive u ime naroda. Oni su naši delegati na važnim putovanjima, oni žive naše porušene snove, uvereni da su sve to zaslužili jer su se prilepili tamo gde treba.

I tako nastaje masovna dijareja naših izabranih ljudi po svetu, a do nas sve to dopre samo kada nekoga uhvate.

Ovu bih odvratnu priču, bez daljih nepodnošljivih uopštavanja, ipak završio neposrednim pitanjem poslaniku Omeroviću: Je li bre, Meho, kad te je već tako iznenada poteralo, što se ne uhvati za toaletni papir, nego za parfem?

(Peščanik.net)