Oglavina Rio Tinto

Želim javno da se zahvalim naučnicima, profesorima, akademicima, glumcima, pevačima, ekološkim aktivistima, YouTube i Twitter mudracima, slučajnim prolaznicima, građanima i građankama, N1 i ostalim slobodnim objektivnim medijima, kao i raspaloj srpskoj opoziciji, odnosno svima koji vode ovu kampanju protiv Rio Tinta.

Kampanju protiv projekta rudnika, koji nam je na sto bacio Aleksandar Vučić, da se narod razonodi dok on rešava Kosovo i Metohiju (u daljem tekstu Kosovo, u duhu modernog srpskog jezika) i ko zna šta još, na našu štetu.

Ali očigledno nisu toliko bitni ni Kosovo, ni korupcija, ni rasulo države, koliko je izgleda bitan ovaj projekat imaginarnog rudnika koji se razvlači već dvadeset godina, a u stvarnu realizaciju bi mogao da krene tek za pet godina. Iako možda nikad ni neće, sada je pravo vreme da se svi mi njime pozabavimo. Za vlast je sigurno pravo, a lepo legne i zaludnoj opoziciji.

A što se ne bi bavili time kada su, bogu hvala, naši čisti gradovi prepuni ljubitelja prirode, ekoloških aktivista i zabrinutih osvešćenih građana i građanki, te ne manjka društva za lep protest i celovečernje druženje na gradskom trgu.

Isto poznato je da se po selima u Srbiji gaji samo organska hrana bez pesticida i herbicida, da se đubre uredno odlaže na sanitarnu deponiju u obližnjem potoku, ne koriste se koncentrati i antibiotici, a svaka je njiva u Srba obrađena, to jest bar je subvencija uzeta.

U našim rekama đubreta i otrova nema i zemlja nam je zdrava, posebno u Jadru i Loznici, za koje predanje kaže da samo odatle mogu da prehrane pola Evrope i napoje najkvalitetnijom vodom drugu polovinu. Tu raste kukuruz i kada je suša, autohtone sorte Viskoza, Stolice i Zajača.

I nije sad toliko ni do projekta Rio Tinta, mada realno imalo bi tu svašta da se kaže i ispriča, sa čime sam, kao inženjer i geolog slučajno pomalo upoznat, već je više do ovoga što pričaju protivnici rudnika i način na koji vode ovu kampanju protiv rudarenja.

Sve ove njihove mudrosti, „naučni radovi“, fatamorgane o Srbiji koja će da živi od poljoprivrede, teorije zavere o zapadu i masonima koji hoće da nas unište rudnikom, uranijumu kao pravom cilju Rio Tinta, blaćenje svakog ko nešto drugačije kaže kao plaćenika Rio Tinta prodane duše, manipulacije i širenje masovne panike među narodom o raseljavanju 20.000 ljudi, kako će nestati vode u Beogradu, da će nam kiselina pluća nagrizati i sumporne kiše padati, cela Drina u rudnik otići, a iz rudničkog okna toksična reka izvirati i do Crnoga mora teći, dok će Jadar kao površina Meseca izgledati (o kako taj stil poznato zvuči, meni bar), a sve izgovoreno čak i od strane ljudi sa titulama profesora, naučnika i akademika, samoproglašenim članovima srpske vrhunske struke (ovo posebno ističu, da se neko ne zabuni ko je ko).

E sve to njihovo trabunjanje, a ima toga i još, koga se i sam uplašim kad ovako navedem na jednom mestu, iako znam da su budalaštine, definitivno mi je otvorilo oči ko smo, šta smo i gde smo.

Ali valjda tako treba, raju treba dobro uplašiti, da se ne doseti dok nešto drugo rešavamo. Kako nisam ni naučnik ni akademik, a još sam i pripadnik tajnog društva geologa (ne geodeta) i to baš u trenutku kada je postojanje naše mračne struke konačno razotkriveno zahvaljujući ekološkim aktivistima, moje korumpirano mišljenje nije ni važno.

Ono što je za mene važno i za šta sam zahvalan, je da ako sam i gajio tračak nade (mada da budem iskren i nisam) da će se vlast ikada promeniti u Srbiji, sad sam definitivno siguran da neće. Vladar će se promeniti, to i priroda reši na kraju sama, ali sistem neće.

Deo stada glasa za, deo stada glasa protiv, ko baci lepše šargarepe, ko bolje naplaši stado, taj čoban zapadne. Strah, jednoumlje, sujete, neznanje, sveznanje i večna borba protiv spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Isti novčić, samo nekad padne pismo nekad glava. Možda će ovaj put otići sa vlasti ovaj što se zove Vučić kada prizna Kosovo.

Vala žao mi i opozicije, čekaju dvanaest godina da ga prizna pa da oni na miru zajašu konačno, pa još sa Rio Tintom kada ga poklope. Samo da njih ne poklopi. Videćemo.

Mada nije to ni bitno, bitno je da će otići Kosovo dok se mi bavimo novim hobijem antirudarstvom, a ionako je bilo samo balast modernom progresivnom srpskom društvu koje EU samo čeka, ne bi li nas nahranila medom i mlekom.

Vladaće možda neki koji će se zvati Savo ili Đilas, ili koji god od ovih šupljih, sumornih, bezidejnih likova što sebe opozicijom nazivaju, to jest koje nam državna bezbednost nudi kao opoziciju, bar se meni tako čini, a u stvari biće opet Vučić.

Kao što je i pre Vučića vladao Vučić, i pre njega Vučić, i pre njega, samo smo ih drugim imenima zvali.

A naše prokletstvo je da mi to sebi ne priznajemo, jer nam je bio bolji ovaj ili onaj lažov i lopov, jedan je manje krao, drugi manje ubijao, od trećeg smo imali neku ličnu korist, četvrti je bio onako baš lep, peti je prema priči bio Robin Hud, pljačkao bogate, a davao siromašnima…

Znači, želim da se zahvalim svim ovim borcima za bolju Srbiju, aktivistima, slobodnim mislećim građanima, intelektualcima, srpskoj kvaziopoziciji koja tancuje na zvuke Vučićeve gitare, i čiji je najveći intelektualni domet u ovoj situaciji da predloži Zakon o zabrani rudarenja litijuma i bora, čisto da Rio Tinto ima osnova da razvali državu za odštetu na svakom sudu.

Mada znaju i oni da to niko lud ne bi usvojio, ali ajde da se pokupi neki „lajk“ u narodu. Svima njima se zahvaljujem što sam definitivno doneo odluku da deci budućnost planiram u inostranstvu.

I da budem potpuno jasan, tu odluku sam doneo ne zbog ovog Vučića, protiv njega bih se borio, kao što sam se borio da prethodne Vučiće zamenim drugim Vučićima, već zbog onog narednog Vučića za koga bih se izborio i koji će tek doći, to jest koji će nam biti postavljen posle ovog.

E za toga nemam više ni živaca ni vremena i ne bih deci to ostavljao i time ih opterećivao. A žao mi.

I nemojte pogrešno razumeti, i ja sam protiv rudnika u zemlji u kojoj ni mlekara ne može da se iskontroliše, a kamoli rudnik. Ali rudnik je daleko, a realnost je danas i ovde.

Nismo na istoj strani. Hvala vam svima. Srećna vam borba protiv rudnika i Vučića.

Kosovu poslednji pozdrav. I to mi je žao. Bar meni. Živi bili.

Na srpskom vojničkom groblju u Bitolju junaci sa Kajmakčalana leže. Zaboravljeni, u tišini, bez imena, samo brojevi. Hiljade.

Prošao sam na putu za more, poneko zna da postoji. Umrli za slobodu, da ne budemo robovi. Tako se priča.

Za nas juče i danas i sutra, ovakve, i za sve ovo što smo i šta smo od zemlje napravili.

Oglavina. Jedva sam našao tu reč na internetu. Oglavina, to su naši životi u Srbiji.

I ima još jedna reč, bisage. Ali tu tovari neko drugi.

Autor je inženjer geologije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.