Oj, sabore moj

Tome svedoči istorija i tragovi koji su iz prošlosti preostali. Promene kao činjenica istorije. No dobro, zapleo sam se u ovaj ambiciozni uvod koji sam sebi zadao, pa da pređem na to o čemu se radi.

Dakle, sve se menja osim doslednosti srpske politike (srpskih politika) da se u ime te iste doslednosti svet ima prilagoditi srpskom viđenju sveta i da je samo pitanje vremena kada će se kocke tako posložiti, a mi nebeski narod sve sa pesmom i u ritmu muzike za ples, poći ćemo na zasluženi odmor u zasluženo pridodate tople krajeve i morske obale bar nekoliko sledećih vekova.

Dobro, možda ne u tople krajeve ali ono bar tamo gde je srpski narod i gde su srpska ognjišta, dimnjaci, pušionice, kazani, kotlići i tome slično.
Dokonao si, dragi prijatelju, da sam se nameračio na „svesrpski sabor“ sliku i priliku srpske doslednosti u toj borbi za očuvanje nacionalnih interesa.

I nemoj sad da zakeraš da ti nijedna politika, a i u tome ima doslednosti, nije definisala koji su to nacionalni interesi.

Svedok sam te kontinuirane borbe za ostvarenje nacionalnih interesa evo već više od 35 godina, a kad malo razgrnem tu maglu, nekako se nameće da je moj i srpskog naroda najvažniji interes da ga vladajuća klasa popljačka na ovaj ili onaj način.

A o načinima koje ću evo izložiti davno je ulica izrekla svoj sud u par reči. Ista „ona stvar“ samo drugo pakovanje.

Uzmimo recimo razna pakovanja srpske ekonomije od zlikovca Miloševića pa do današnjih dana. Zajam za preporod Srbije, Upad u platni sistem Jugoslavije, Stara devizna štednja (ostarele pa je morala na podmlađivanje kod Miloševića i ekipe), piramidalne banke po Ponzeovom sistemu a pod patronatom države, Jugoskandik i Dafiment banka, inflacija koja je istorijski čini mi se druga po veličini.

I sve to u nekoliko godina devedesetih u ime nacinalnog interesa bogaćenja klase na vlasti uz patriotske zurle, parole i pesme.

A ti narode moj, oj narode moj, ispraćaj tenkove na Vukovar uz rakiju i cveće i proslavi sopstvenu nesreću unapred, za unazad će se već naći i povoda i vremena.

Ekonomska pakovanja „one stvari“, podržano je naravno i drugim preduzimanjima, ratovima, zločinima u komšiluku nad civilima i kod kuće nad političkim protivnicima, odbijanjem svih planova međunarodne zajednice do Dejtonskog sporazuma itd.

Kako je tu branjen nacionalni intres i da li je bogaćenje klase koja ima tapiju na „nacionalni interes“ prekinuto makar za bombardovanja 1999. godine?

Kontinuitet te srpske doslednosti u odbrani prava vlasti da neograničeno pljačka sopstveni narod ipak je prekinut na kratko u manje od tri godine dok je Zoran Đinđić pokušavao da oslobodi zemlju od mitova i gluposti.

Taj kratki period možemo komotno nazvati: Zoran Đinđić s jedne, svi Srbi s druge strane.

Dobro ne baš svi. A kako sad, dragi čitaoče, stojimo sa pakovanjem nacionalnih interesa? Nema, kao, inflacije osim inflacije evra.

Pa kako onda sve poskupljuje u dinarima, i ovih 12 godina kako dinar iskazuje svoju snagu je sve poskupelo ko zna koliko.

Da li zato da bi plate i penzije rasle u evrima, a platežna moć se smanjivala u dinarima. Ipak, prvim delom se hvali paker svih pakovanja.

Nema piramidalnih banaka u ovom pakovanju odbrane nacionalnih interesa, ali ima leks specijalisa, zatamnjenih državnih ugovora, izgradnje infrastrukturnih objekata po tri puta većoj ceni kreditima koji će vraćati tvoji i moji unuci, dragi moj čitaoče.

Dakle „ovisnik o vlasti“ veoma je pazio da ništa ne liči na događaje iz Miloševićevog vremena a da sve ostane isto, dosledno u odbrani nacionalnog interesa pljačkanjem sopstvenog naroda bez kontrole uz dosledno optuživanje sveta da se pokvareno odbija prilagoditi srpskim vrednostima i pogledima na svet.

No, za kraj ipak se, a svesrpski sabor je to pokazao, nazire promena, da ne kažem pukotina. Ilustrovaću to izjavama koje bi srBski kralj Ibi mogao hronološki poređati.

Od nekada: „Oj, narode moj“, do sada aktuelne: „Oj, sabore moj“.

Sledi: „Oj, oj, koji moj?“

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.