Okupatori, neprijatelji i domaći izdajnici

Pre više od četvrt veka, tačnije krajem februara 1992. tadašnji šampion Kontinenta Crvena zvezda spremala se za nastavak odbrane titule. Zbog rata u Jugoslaviji sve utakmice u tada eksperimentalnoj Ligi šampiona, igrala je u inostranstvu. Tog 4. marta u Atini, golovima Darka Pančeva, pobedila je Panatinaikos sa 2:0. Dve nedelje kasnije Zvezda je kao domaćin igrala u Sofiji i ponovo pobedila sa 1:0. Partizan je te sezone pod vođstvom Ivice Osima eliminisan već početkom jeseni u prvom kolu Kupa UEFA od Sportinga iz Hihona. I Partizan je zbog rata kao domaćin morao da igra u Istanbulu i ispao je zbog slabijeg izvođenja jedanaesteraca.

Sve se od tog vremena u Srbiji promenilo, u svim oblastima života, samo je vlast ostala ista. I pre više od četvrt veka kao i danas, na vlasti je ista komunističko-nacionalistička i kriminogena politička koalicija. Razlika je neznatna jer su dve partije u međuvremenu samo promenile ime. Personalno ili kadrovski sve je isto samo njega Slobodana Miloševića nema. NJegov naslednik je Ivica Dačić dok je u kriminogenoj strukturi ove koalicije ubijenog kriminalca Željka Ražnatovića Arkana zamenio čovek poznat po imenu jedne egzotične biljke.

U toku tih dvadeset šest godina promenile su se generacije i generacije igrača i trenera i u Zvezdi i u Partizanu, a za sve to vreme idealan tim vladajuće komunističko-nacionalističke i kriminogene političke koalicije se ne menja: Milošević – Dačić – Šešelj – Vučić – Nikolić – Arkan i Palma. Ti lažni branioci srpstva najveći su izdajnici srpskog naroda u njegovoj istoriji. Pravi okupatori i neprijatelji Srbije, koji vladaju uz pomoć domaćih izdajnika.

Sa ove distance gledano ključna greška tzv. Demokratske opozicije Srbije, za vreme kratkotrajne vladavine do streljanja Đinđića, jeste u tome što taj KNK tim nije poslala na istorijsko smetlište doživotnom zabranom bavljenja politikom. Objektivno međutim to nije bilo mogućno, jer Srbija je tada kao i sada pod direktnom kontrolom, u Evropi jedinih nereformisanih komunističkih takozvanih službi bezbednosti. Šta više Komunističko-nacional-šovinistička i kriminogena koalicija je te Službe potpuno privatizovala i pretvorila ih u svoju pretorijansku gardu za očuvanje vlasti. To je ujedno i odgovor na pitanje: Kako je moguće da najveći ratni huškač u tom idealnom timu nacionalšovinista Vojislav Šešelj, čovek koji se ne odriče klanja zarđalom kašikom i koji je veliki majstor svih srpsko-hrvatskih nacionalističkih i šovinističkih hulja, bude i posle četvrt veka nezaobilazan faktor u srpskoj politici. Šešelj sa zarđalom kašikom i njegovi sledbenici presvučeni u evropska odela, pretvorili su parlamentarnu i uopšte političku scenu Srbije u pravi kupleraj. Zapošljavaju svoje sinove, rođake i ljubavnice i oni u tim predstavničkim političkim institucijama, ne predstavljaju nikog drugog nego svoje očeve, rođake i ljubavnike. Šta više kralj budala Šešelj, šalje svoga sina u Brisel da predstavlja Srbiju u Evropskom parlamentu i poruči Evropljanima da Srbija nikada neće ući u to društvo, bez obzira na službene pregovore o priključenju.

KNK politička koalicija je kriminalizovala i uništila je Zvezdu i Partizan a tribine njihovih stadiona pretvorila u pozornice za propagiranje ratnih zločinaca, svojih nacional-šovinističkih stavova kao i u tržište za narko biznis.

Kad pogledate izbornu listu za predstojeće Izbore u Beogradu, videćete da prva tri mesta na njoj zauzimaju ti najveći krivci za međunarodnu izolaciju zemlje, za bombardovanje, Knin, Vukovar, Srebrenicu i gubitak Kosova. Ako ovih četvrt veka vladavine tih najvećih izdajnika srpskog naroda i njegovih nacionalnih interesa kao i pretvaranje Srbije u zemlju najveće duhovne i materijalne bede i siromaštva, nisu dovoljni da im se na tim Izborima kaže dosta – onda nama zaista nema spasa.