Okupatorski pohod

Okupirana je iznutra, od partije koja njome besprizorno vlada. Lažima, manipulacijom i prevarama na izborima pre osam godina, pobednici su započeli svoj okupatorski pohod. Prvo su okupirane institucija, što im inače po uspostavljenom sistemu pre njih pripada kao ratni plen.

Što nisu osvojili glasačkom kutijom, kao u kaubojcima, primorali su vlasnike mandata da im se pridruže ili predaju svoje posede. Tako su upodobljene mnoge opštine po zemlji Srbiji.

Kada je završena institucionalna okupacija, prešlo se na vaninstitucionalnu. Okupirani su javni resursi, javni prostor, a javni interes je podređen interesu stranke.

Zatim su, kao opasna sredstva remećenja opšteg blagostanja, okupirani mediji, da bi se prešlo na okupaciju nevladinog sektora. Više od 95% svih subjekata koji se u životu održavaju po takozvanom projektnom finansiranju, su pod partijskom upravom.

Poznavaoci fudbala kažu da u Srbiji, u najvišim rangovima postoji samo jedan (1) fudbalski klub koji nije pod njihovom kontrolom. Ništa bolje nije ni u nižim ligama i drugim sportovima. Tako je zaokružena okupacija od aktiva žena u Pržogrncima do fudbalskog kluba u Gradini.

Ponešto su uzeli i njihovi brojni koalicioni partneri. Naravno, ali oni su kao one ptice čistači koje trebe insekte na bivolima ili ribe-piloti koje prate ajkule i hrane se od mrvica bahatog zaštitnika.

To stvara privid da dobro žive svi koji su u njihovom okruženju.

Srbija, kao i svaka okupirana država, ima dve vlasti, onu koja je prividna, izabrana od naroda i onu stvarnu vlast, u sivoj zoni, koja vuče sve konce vladavine. Na čelu obe vlasti je isti čovek.

Ona institucionalna je blokirana, svedena na minimum delovanja, samo koliko je potrebna onoj drugoj vlasti. Zašto su institucije u Srbiji blokirane? Da bi otuđeni centri moći mogli nesmetano da deluju i sprovode svoje beskrupolozne interese.

Jer da funkcioniše ona prva vlast, ova druga ne bi ni postojala. Ovako nesmetano, bez otpora, uzima sve što misli da joj treba. Ako se tu i tamo pojave remetilački elementi, kupe se nagodbom, zastraše se ili se na kraju provuku kroz takav katran i perje da ih ni rođena majka ne može da prepozna.

Da u Srbiji funkcionišu institucije ne bi bilo rušenja u Hercegovačkoj, Beograda na vodi, urbicidnog iživljavanja u Beogradu i čitavih kvartova u Novom Sadu gde su nekada bili objekti kulture i nasleđa, zidanja na Kopaoniku, krađe u Krušiku, Jovanjice, nameštenih tendera infrastrukture, korupcionaških subvencija, nezakonitog prisluškivanja, lažnih diploma i doktorata i štošta još. Sudilo bi se za pad helikoptera, pogibiju na rampi, neodgovornim rukovodiocima namenske, piromanima i seksualnim manijacima iz vlasti.

Građani iznureni glađu, prevarama, ratovima u kojima nismo učestvovali, lažnim obećanjima, pravom i lažnom opozicijom, izlomljeni propuštenim šansama i godinama, izgleda da su u potpunoj pasivnosti.

A možda se ipak narod nalazi u novoj fazi prikupljanja energije. Kad ova energija jednom bude probuđena kao erupcija iz vulkana, nema te sile koja će je zaustaviti. I ova okupatorska vlast će biti očišćena, kako je i stvarana, od vrha do dna.

U oslobađanju od okupatorske vlasti moraju da se obave tri važna posla: razotkriti okupaciju, sveobuhvatno organizovati oslobađanje i dati viziju kako će izgledati oslobođena država.

Ovakav program nije dala još nijedna stranka ili koalicija. Rezultat oslobođenja morao bi biti novi ustav i revizija svih sistemskih zakona, stvarni put u Evropu, realno rešenje Kosova i konačno uspostavljanje samouprave Vojvodine, koja će odblokirati razvoj čitave zemlje. Da ima vizije i nade, naša deca ne bi bežala iz Srbije, ali ona ta vremena, zasad, ne vide.

Vođa po sistemu da se slabiji bol otklanja jačim bolom, neostvariva obećanje pokriva većim, takođe neostvarivim. Kad i to ne pomaže, mali strah se zameni velikim strahom. Neostvariva plata od petsto evra, sakrije se obećanjem da će plata biti devetsto evra.

Vođa je vladar koji bez premca, najviše na svetu, krši ustav sopstvene države. Po istom principu, zakone krše opštinski i gradski šerifi, vladari feuda i građanskih institucija. Zato, ko iole želi dobro svojoj državi morao bi da pruži otpor i bojkotuje okupatorsku vlast, a naredni izbori su samo prvi čin tog bojkota. Shvatiće i glasači vladajuće stranke da je moto „Budućnost Srbije“ licemeran, jer budućnost zemlje nije sa ovom vlašću.

Nema napretka u okupiranoj i partijskoj državi.

Ovaj režim ne može malo da se popravi, ni mnogo, mora se ukloniti do temelja i uraditi temeljna dezinfekcija od tridesetogodišnjih naslaga. Ne samo da bi nestala ova vidljiva vlast, već da bi nestala ona druga, nevidljiva, koja besprizorno razara tkivo države.

Autor je profesor u penziji iz Novog Sada