"Olimp" je glupost

Kao u Andersenovoj bajci „Carevo novo odelo“, niko ne sme da izgovori da je „Olimp“, predstava Jana Fabra kojom je otvoren ovogodišnji BITEF, glupost, plašeći se da ne bude podvrgnut podsmehu postmodernističke intelektualnosti.

Ne bi Niče u ovoj predstavi video ispunjenje onog dioniskog načela, već pre njegovu dekadenciju. Ne bi Miloš Đurić percipirao ‘hommage’ antičkom pozorju, jer predstava ima veze s grčkom tragedijom koliko i Joneskovi komadi s francuskim klasicističkim pozorištem. Zvučno polučasovno izbezumljeno plakanje na sceni, ili polučasovno kružno vitlanje glavom i kosom, ili višečasovno spavanje glumaca na sceni, nema ničeg od poetičkih načela, ni od estetskih merila, ni od dramske napetosti grčke tragedije. Ne pruža „Olimp“ dramsku ekstazu, već je samo prikaz atmosfere ekstazi žurke.

Oduševljavati se „citatima iz pop kulture“ koji se učitavaju u predstavu, tražiti smislenost u kostimografiji u kojoj se kombinuju antička haljina, kuhinjske rukavice i patike iz 21. veka, upisivati intelektualne kodove u scene sa onanisanjima i erekcijama, nema veze s istinskom umetnošću, s pravom emocijom, s katarzom u pravom smislu reči, već jedino sa kritičarkim snobizmom i umetničkom dekadencijom. Erotika jeste umetnost, a predstava „Olimp“ najmanje ima erotičnog, a najviše seksualizovanog. Pravi komad od dvadeset četiri sata trajanja, u slavu grčkog teatra, bio bi onaj koji pokazuje evoluciju od dioniskog kulta muzičkih i falusnih svečanosti, do premeštanja događaja, mita i izolovanog junaka na scenu, nastupa jednog glumca, zatim dva, uvođenje trećeg glumca, i do apolonske stilizacije dioniskog, jer iz tog spoja i nastaje grčka tragedija u kojoj se čovek, kao individua, suočava sa svojim bezgraničnim težnjama i situacionim ograničenjima, što čini ljudski usud. Nažalost, takvu smislenost ne mogu da pripišem ovoj predstavi.

Predstava „Olimp“ ima pandan u savremenom slikarstvu gde „umetnost“ čine tri naslikana trougla na platnu, i u modernističkoj postavci koja se sastoji od šoljice za kafu, razvučenog toalet papira, pepeljare pune opušaka i raznobojnog para čarapa. I to nazivamo umetnošću. A ko to ne razume, nije dorastao tome. Umetnost se oseća. Tamo gde se nadugačko intelektualizuje, nešto je debelo lažno. Dok je sveta, ostaje grčka tragedija kao neprevaziđeni umetnički legat. „Olimp“ je pokušao da se marketinški okoristi o ovo nasleđe.

Autor je filolog romanista, docent na Filozofskom fakultetu u Nišu