Olimpijsko zagađenje

Pored stravičnih prizora uginule ribe i raznog otpada u stanju raspadanja, pojavio se na TV, a ko drugi, nego nezamenjivi zamenik gradonačelnika Beograda i gotovo slavodobitno izjavio da to nije u nadležnosti grada, da nijedno od postojećih pedesetak industrijskih pogona ne zagađuje vodu, već su u pitanju organske materije, dakle fekalije.

I tom prilikom, uz komentar da to nije ništa novo i da traje već više od 30 godina, u svom brzometnom stilu sa „egzaktnim“ ciframa, količinama, kvadratima, kilogramima, uveo u sistem novu jedinicu za merenje količine fekalija, rekavši kako je Beograd jedini grad u Evropi koji izliva fekalije direktno, bez prečišćavanja, u svoje dve najveće reke – Savu i Dunav i to u količini od – 60 hiljada olimpijskih bazena godišnje. Aferim! Ako znate mere olimpijskog bazena, dužina puta širina, puta prosečna dubina, to vam je količina vode u m3 po jednom bazenu, a ima ih 60 hiljada komada. Onda umesto vode uzmete fekalije, to vam je m3 fekalija, a ako znate specifičnu težinu fekalija, a veća je od vode, onda to pomnožite njome i eto vam sve i u kilogramima, manje tri nule – u tonama. Baš utešno! Ja znam cifru, ali neću da je napišem, jer će ispasti da čitav Beograd pliva u fekalijama.

Ipak je na kraju zamenik gradonačelnika, i pored toga što nije navodno nadležan, uzeo stvar u svoje ruke, slikao se pored bagera i započeo, kao i sve što je radio do sada, a kako drugačije, nego naopako. Brzim premeštanjem ekološke katastrofe sa jednog na drugo mesto. Dakle, tovarilo se bagerom oko 40.000 kubika otrovnog mulja iz Topčiderske reke u kamione (a trebalo ih je oko 2.000), odvozilo se gradom i ispuštalo u nizvodne delove Save i Dunava, pa neka ide sve do Đerdapa! Slično se radi u Ovči i Borči. Umesto novog vodovoda i kanalizacije koje je lično predsednik Republike obećao 2019, nakon onog silnog izlivanja septičkih jama, sad se problem rešava tako što umesto obećanog, dolaze cisterne sa pumpama, prepumpavaju i odnose fekalije i prosipaju u Dunav!

I ovde dolazimo do one ključne tačke: odakle zapravo ovaj nesnosni smrad dolazi i šta su zapravo najvažniji, prioritetni projekti u Srbiji. Da ne bih ponovo pominjao 3,5 miliona septičkih jama, ili četiri hiljade divljih deponija, citiraću samo izveštaj najumnijih glava struke o tome iz 2018. godine.

Dakle, te 2018. godine slavilo se 150 godina od postojanja Društva inženjera i tehničara Srbije. Tom prilikom, između ostalog, Savez je izdao Zbornik radova pod naslovom: PROŠLOST, SADAŠNJOST I BUDU]NOST INŽENJERSTVA I ARHITEKTURE U SRBIJI. Za izdavača je knjigu priredio dr Časlav Lačnjevac, gen. sekretar Saveza, a u programskom odboru je bilo 10 najviđenijih akademika na čelu sa dr Vladimirom Kostićem i dr Zoranom Popovićem. Obrađene su teme iz gotovo svih oblasti inženjerstva, sa osvrtom na ono što je za tih proteklih 150 godina urađeno, pa sve do onoga kako stvari sada stoje u tim oblastima i šta se može očekivati dalje. Te analize su ključne za razumevanje, a često i za ozbiljnu zabrinutost građana Srbije, zato što u najvažnijim segmentima, Srbija ozbiljno zaostaje i čak nazaduje. I šta god mi danas mislili o bivšoj državi Jugoslaviji, o njenom političkom i ekonomskom sistemu, činjenice i rezultati pobrojani u ovim analizama pokazuju nedvosmisleno da su sve bivše federalne jedinice od 1945. do 1990, u tom periodu bile najuspešnije. U svim analizama dat je prioritetan značaj razvoju tzv. hidrotehničkih Sistema, da ti projekti, a ne neki drugi, imaju apsolutno najveći značaj kao državni projekti i da nikada ne mogu biti ekonomski i socijalno promašeni, niti prevaziđeni. Da je Srbija u tom segmentu, a tu spadaju velike brane, akumulacije, regulacije vodenih tokova, obaloutvrde, ustave, prevodnice, kanali, hidroelektrane, melioracioni sistemi, objekti vodovoda i kanalizacije, fabrike pijaće vode, prečistači otpadnih voda, retenzije, termalne vode, dakle, da smo tu, učeći vredno od drugih još od 1945, izbili osamdesetih godina u svetski vrh i u gradnji objekata i u pratećoj industriji i opremi, a da smo danas jedna od najzaostalijih zemalja, sa tendencijom daljeg propadanja. Mi smo, stoji u zborniku, jedna od retkih zemalja u svetu, koja nema stabilne izvore prihoda, niti nadležno ministarstvo koje bi se na adekvatan način bavilo tim problenima.

Sada ja valjda svakome jasno, odakle dolazi najveće zagađenje u Beogradu, ali i šire. Mnogo veće od Topčiderske reke.

Autor je arhitekta