Oliver živi i čeka pravdu

Za razliku od ubistva Slavka Ćuruvije koje je najavljeno besramnim tekstom u Politici ekspres pod naslovom Čuruvija dočekao bombe i zloslutnim obećanjem tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Vučića koje je glasilo Kad tad osvetiću se Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje Dnevni telegraf, zlo se sada osavremenilo pa je za najavu atentata na Olivera iskorišćen spot koji se tri meseca vrteo na propagandnom glasilu Srpske napredne stranke ružičaste boje.

Možda je pink boja zaštitni znak naprednih vesnika smrti, ali ovaj monstruozni medijski uradak završava se crvenom a ne ružičastom bojom, koja se na kraju pomenutog spota u vidu krvave mrlje razliva preko Oliverovog lica.

Baš onako kako se samo tri meseca kasnije nevina krv razlila po asfaltu u Kosovskoj Mitrovici, kada je u leđa pogođen sa šest metaka iz duge devetke sa prigušivačem, pao Oliver Ivanović. Logoreična Ana Brnabić je na petogodišnjicu ubistva promukla objašnjavajući nam da ovo ubistvo nisu počinili Srbi već neki drugi.

Tu je apsolutno u pravu. Iako je ispod ovog ubistva po svim pokazateljima pa i na osnovu onih dokaza do kojih su došli Vučićevi koalicioni partneri u Prištini predvođeni Aljbinom Kurtijem, istaknut ćirilični potpis, to ubistvo nisu počinili Srbi.

Ni Albanci. Već neljudi. Nacionalna pripadnost zlotvora koji su naručili, organizovali i sproveli Oliverovo ubistvo je apsolutno nebitna.

Pred mačem pravde na nebeskom sudu svi su jedinki. Taj sud će i strožije suditi onima koji su krštenjem i kroz veru svoju spoznali opasnost od sedam smrtnih grehova, prekršivši petu Božiju zapovest koja glasi: „Ne ubij.“

Ubistvu je ravno i inspirisanje zločina naručivanjem plaćenih tekstova i spotova, pretnjama tipa o osveti zbog nečijeg pisanja ili proslavljanje zlodela trećim pijanstvom u životu, čemu smo svedočili na primeru ubijenog Zorana Đinđića i maliganskom orgijanju tim povodom, po sopstvenom priznaju, od strane Aleksandra Vučića.

Problem zločinaca je najčešće u tome što ima ljudi koje je nemoguće ubiti. Veliki ljudi su nosioci velikih ideja. Njihova misao živi još dugo posle njihove smrti, njihova dela imaju karakter besmrtnosti i vanvremenskog trajanja, njihova ideja pobeđuje i decenijama posle smrti tih velikana, dok njihova nevina krv ište pravdu svakoga dana.

Zločinci sa protokom vremena postaju sve više svesni razmera sopstvenog grehopada. Njihova savest za života okovana u teške lance počinjenog nedela, svakoga dana a naročito besane noći, čuje strašno pitanje: „Zašto?“

Aleksandar Vučić nikada nije posetio mesto gde je ubijen Oliver Ivanović.

Ni Ana Brnabić to nije uradila. Iz Hrama Svetog Save, zaklonjeni iza plašta sopstvene lažne važnosti i bitnosti, svakog 16. januara komentarišu ovo ubistvo, dok im grč na licu pokazuje da i te kako dobro znaju kako trza duga devetka sa prigušivačem. I svake godine u Hramu Svetog Save, kraj vaskrslog Hrista dočeka ih i Oliver.

Novostradalnik i mučenik, oivičen kredom na asfaltu, ustao je iz ulice Sutjeska u Kosovskoj Mitrovici i stoji posred hrama.

Taj kredom iscrtani odraz tela na ulici davno se transformisao u mučenički oreol oko čela ispod kog se kriju dve neugasle iskre bunta, prkosa i nepristajanja na poniženje.

Po broju prisutnih na petogodišnjem pomenu Oliveru Ivanoviću u Kosovskoj Mitrovici, izgleda da su te iskre bile dovoljne da upale kandilo nade u srcima uplašenih ljudi u Kosovskoj Mitrovici, Lešku, Leposaviću, Zvečanu, Zubinom Potoku pretvarajući plamen tog kandila u ognjeni stub vere koji poručije da svakoj sili i nepravdi pa i ovoj, dolazi kraj. A sa okončanjem vremena zla dolazi i pitanje:

„Zašto se naprednjaci plašiste da u Skupštini Srbije glasate za formiranje Anketnog odbora koji bi istražio sve činjenice i okolnosti u vezi sa ubistvom Olivera Ivanovića? Zar je lakše bilo povući obarač duge devetke nego li stisnuti taster za glasanje?“

Svako neka radi svoj posao. A istina je odavno našla svoj put. Kad uskoro svetlost istine ponovo obasja Srbiju trasirajući put slobodi, prepoznaćete u toj svetlosti i treptavi odraz zvezda iz očiju Olivera Ivanovića.

Autor je narodni poslanik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.