„Ološ, lešinari i hijene“ žele Vučića živog i ornog za pravično suđenje: Lični stav Zorana Radovanovića

Kakav god da je, predsedniku države ne priliči kme-kme manir (izvini za intelektualnu krađu, sjajni Kesiću!), ali duboko zabrinjava njegovo nekrofilsko uživljavanje u ulogu rodočelnika vladarske loze: ako dušmani smaknu Aleksandra I Razjedinitelja, tu je, valjda po analogiji sa knezom Pavlom, knez Andrej, pa princ ovaj, zatim princeza ona, potom još jedan princ … Identifikacija sa poslednjim Romanovima sama po sebi je sa mentalno-zdravstvene tačke gledišta ne samo zabrinjavajuća, već i bolno rečita.

Ipak, njeno zvečeće upozorenje na odstupanje od normalnosti bledi pred sumanutom optužbom o ustašama i odsanjanom prkosu umišljenih grobova pred mrskim neprijateljem.

Pobegnimo iz ovog zlokobnog košmara u stvarni svet. Malo ko, ako iko, priziva Vučićevu smrt. Za razliku od njegove neskrivene radosti zbog mučki ubijenih političkih protivnika, od Ćuruvije do inđića, i sopstvenim varenjem zabavljenog sitog vuka kada su nestali sa scene Cvijan i Oliver Ivanović, „ološ, lešinari i hijene“ žele ga živog i ornog za pravično suđenje. Upravo ta neumoljiva izvesnost uterala ga je u paničan strah.

Sa malo smisla za realnost, morao je da zna da će njegova nepočinstva jednom doći na naplatu, da pozivanje na neuračunljivost u vreme izvršenja krivičnih dela nema prođu, a da je krajnje neizvestan aranžman da mu SAD i EU negde obezbede azil, kako bi odustao od represije prema pobunjenim sopstvenim građanima. Jedina uteha mu je što kraj nije sutra.

Odabran je jer ga je, zbog prljave prošlosti, lako ucenjivati, pa treba još da isporuči obećano – formalnu predaju KiM, okretanje leđa Republici Srpskoj, rasprodaju preostalih nacionalnih bogatstava, uključujući kapitulaciju pred Rio Tintom i pretvaranje Srbije u deponiju razvijene Evrope.

Odlučnost naroda, na veličanstven način pokazana poslednjih nedelja, može da ubrza pad ovog hibridnog režima, bez obzira na planove Zapada kada će trenutni „faktor mira i stabilnosti na Balkanu“, poput Miloševića, biti konačno šutnut.

Važno je da probuđena narodna energija ne počne da kopni. Recept protiv vraćanja u podatnu apatiju dao je iskusni „otporaš“ i čuveni advokat Božo Prelević. Uz dobijenu saglasnost, njegovu viziju sažeo bih na sledeći način:

1. Impresivnim spontanim okupljanjima građana zbog nasilja i nametnutog nakaradnog sistema vrednosti u društvu dominira komemorativni karakter i prirodno je da tako bude tokom 40 dana od dve naše epske tragedije.

2. Jasno je da su, po definiciji i logici, protesti mnogih desetina hiljada građana od samog početka i politička manifestacija, ali dolazi vreme kada je nužno da se precizno definišu opšti politički ciljevi pobunjenih građana (mimo konkretnih zahteva već upućenih vlastima).

3. Prilika je da se nešto nauči i od Vučića, pa da se, kao pandan njegovom zakasnelom bežanju u opšte okupljanje naroda, stvori Pokret za slobodnu Srbiju. Ako on može da podgreva mrtvaca – koruptivni, mafijaški, poltronski i alavi SNS, zašto to ne bi uradili i opozicionari čistih namera?

4. Reč je o sveobuhvatnom savezu, koaliciji, odnosno predizbornom organizovanju učesnika protesta sa samo jednim zahtevom: da se formira tehnička vlada koja treba da obezbedi poštene parlamentarne izbore, po modelu makedonskog sporazuma (ministar iz vlasti, zamenik iz tog novog pokreta i obrnuto).

5. Prvi potez Pokreta za slobodnu Srbiju, kao jedinog sagovornika Vučiću, bio bi veliki miting, nakon čega bi sve opozicione stranke zamrzle svoje samostalno delovanje i svaki pojedinačni razgovor sa vlastima.

Ima li neko bolji predlog?

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.