Viđenje zvizdana i Ustava Republike Hrvatske: Autorski tekst Verana Matića

U mestu koje je pre rata imalo 3.500 stanovnika, a danas ni 100. Opelo je ispred simboličnog krsta, u spomen na žrtve, pored groblja. Stojim sa ružom pored potpredsednika vlade Republike Hrvatske i ministra prostornog uređenja, graditeljstva i državne imovine, Branka Bačića, i potpredsednice iste vlade, Anje Šimprage. Opelo vrše sveštenici Eparhije dalmatinske, koje sam više puta sretao na zajedničkim komemoracijama.

Kažem ministru Bačiću da kod nas u Srbiji imaju i skraćene varijante opela i da se nadam da je dogovorena takva opcija. Odgovora nešto u smislu da ne bi imao ništa protiv ako bude tako. Počinje opelo. Osećam kako gorim. I tada mi pada na pamet film Zvizdan. Pomislim׃ da, to je taj zvizdan, iako ranije baš nisam znao tačno šta znači. Film sjajan, ima i te srpsko-hrvatske odnose… i tu neku muku. Opelo se razvija.

Ne izgleda mi da će biti neka skraćena varijanta, prilagođena elementarnim nepogodama. Gledam preko puta groblja ka crkvi i pomoćnoj zgradi, u kojoj je napravljen mali muzej posvećen Dositeju Obradoviću. Napravili su ga Plavljani i Grubori u ove dve godine, izbegli i lokalni. Računam kada je tu bio Dositej i vodio školu. Pre 254 godine. Pre par dana neko je postavio tablu koja stoji u zgradi u kojoj je Dositej živeo u Londonu. Kakav srpski prosvetitelj!

Razmišljam ko je danas srpski prosvetitelj, bar jedan, takvog kalibra. Zvizdan me vraća ovozemaljskim temama. Definitivno je originalna verzija opela, dakle negde oko pola sata. Dobro je da sam obukao sako, da se ne vidi mokra košulja.

Pomišljam da su možda molitve i obredi sećanja na nevine žrtve važni ako se održavaju u okolnostima koje su teške, koje predstavljaju određen stepen i fizičkog, ne samo duhovnog, osećaja saosećanja i tuge, i neke bar minimalne žrtve, da i vama bar malo bude neugodno. Pored toga što vam je u srcu i duši preteško.

Posle opela idemo u zaseok Grubore, par kilometara u brdo. Pre tri godine sam video zarasle spaljene i razrušene kuće. Vegetaciju koja je pojela čitavo napušteno selo. I upoznao prvih nekoliko Grubora koji žive u Srbiji. Koji su dobili obećanja sa ove zajedničke komemoracije da će njihovi zahtevi da se obnove kuće biti ispunjeni. Obećanja dva potpredsednika vlade RH Tomislava Medveda i Borisa Miloševića, uz terciranje predsednika Zorana Milanovića.

Kada se krenulo u realizaciju, krenulo se ne od nule, već iz minusa. Nije bilo dostupne dokumentacije o vlasništvu, nasledstvima, itd. Onda sam mogao da gledam (da se divim i da pomognem koliko mogu) upornost, životnu snagu i energiju, na prvom mestu, jedne žene, Mire Grubor, koja je rođeni vođa. Radila je na Novom Zelandu i u Velikoj Britaniji u policiji i to u sektoru za borbu protiv nasilja nad ženama.

Agilna, uvek nasmejana, temeljna, sistematična, oko sebe je okupila, u prvom krugu, Đuru, Petra i Iliju. Mislim da se svi Grubori tako zovu, još i Jovo. Tako da uz ime uvek mora da ide čiji je Đuro, Pero, Ilija, da bi se znalo na koga se misli.

Išli smo tako svi u Zagreb u vladu, ja više da im držim stranu, da pomognem. I tu se setih filma Ustav Republike Hrvatske. Šta su sve morali Đuro, Pero, Ilija i Mira da savladaju od zakona i uredbi Republike Hrvatske, da sve to usklade sa odnosom institucija RH prema izbeglim Srbima, da prouče sve dosadašnje pokušaje, najčešće neuspele, a vezane za privatnu imovinu, bilo vraćanje ili obnovu. I da time demonstriraju i neku vrstu lojalnosti novoj državi.

Doduše, u ovom slučaju imali su nesebičnu podršku Srpskog narodnog vijeća i predstavnika SSDS u vladi RH Borisa Miloševića, tada potpredsednika u Vladi kojem je ubijena baka upravo u Oluji, kao i Anje Šimprage, koja je kao devojčica bila u zbegu, koloni koja je danima napuštala Hrvatsku, i drugih službenika koji su bili i profesionalni ali i vrlo saosećajni. Trebalo je povezati više ministarstava u realizaciju obnove Grubora i uspeli su u tome… A i Grubori su uspešno savladali Ustav RH.

Đuro Grubor, u situaciji kada smo dosta sagoreli od zvizdana u Plavnom, koristi priliku što je tu ministar koji pokriva širok spektar, koji je za njih izuzetno važan, i nameće temu asfaltiranja puta od Plavnog do Grubora… Ministar Bačić je vrlo prijatna, komunikativna ličnost, čujem i vrlo operativna osoba, ne sećam se nekih skandala vezanih za njegovo ime. Neko komentariše da je to obaveza opštine Knin ili županije, ne sećam se…

Tu je i gradonačelnik Knina Marijo Ćaćić i župan Marko Jelić, oba nezavisni kandidati. Marko je uvek na svim komemoracijama, vrlo empatičan i, koliko znam, izlazi u susret kada god može, ne samo da obavi ono što je njegova dužnost, već i više od toga. Kreće da improvizovano računa, kao kada neko iz nekog sela presretne Vučića, a ovaj se okrene Drobnjaku, pa krenu da računaju koliko kilometara sa tri metra puta…

I izračuna župan da je to 90.000 evra… koje niko nije planirao u proračunima, itd… Ali Đuro ne haje, prelazi na priču o obnovi škole u Plavnom, u kojoj je nekada bilo 500 učenika, da ne propada i da se napravi dom za opšte namene – socijalne, društvene, kulturne, edukativne, i već ima 100 prijavljenih iz svih krajeva sveta. I pravi listu doprinosa… Izguraće Đuro sa Gruborima sve što je zamislio, ali nisu to samo zamisli. Ti ljudi to osećaju, da to mora, da je to deo i zaveštanja Dositeja, njihove loze, a najviše sa ciljem da se mladima ožive ovi prostori…

Pitam da li su napravili neko udruženje, da li planiraju neki manji biznis da pokrenu, jer postoje podsticajni fondovi vlade Hrvatske, ali i Evropske unije…

Pored Mire Grubor, tu je i njen suprug Mark, Englez, u improvizovanim prostorijama u Gruborima, leti između sudopere i svakog drugog posla… Zavoleo je ovaj kraj na sličan način kao i svi oni koji su potekli odavde. Kaže Đuro da Mark ima brojne ideje, kako ovde dovesti one kojima bi ovaj ambijent, divlji, u blizini još veće divljine, ali i morskih destinacija, Zrmanje, Krke, Velebita… za različite uže niše turističkih izazova. Zna da bi Britanci rado dolazili u lov u ove krajeve.

Sedimo kod Mire, pedesetak gostiju na ručku, zvizdan sve jači, pretoplo je u prostoru. Ali tu su dvoje potpredsednika vlade, gradonačelnik, župan i brojni drugi zvaničnici. Jede se prebranac, kuvan krompir, pastrmka i kupus salata, a na kraju pita. Nemam utisak, kao ni svaki drugi put, da se selo za sto iz pristojnosti. Jede se sa onom dragošću kojom se odgovara na srdačnost prema gostu, kada i najjednostavniji obrok prija više od bilo kojeg drugog. Začinjen istinskom zahvalnošću.

Pre tri godine ovde nije bilo ničeg. Ante Tomić je pisao o tome kako je vegetacija proždrla celo selo, koje je pre toga zapaljeno, a stanovnici proterani sa tezom da je to možda i osveta i pravda prirode. Te prve godine zajedničke komemoracije, jedan od Grubora na jednom zidiću nudio je po čašicu rakije za pokoj duše nevinih žrtava.

Danas je to bio dostojanstven obrok, ne samo za pokoj nevinim žrtvama, već i za sve one koji su se vratili i došli da slave taj povratak. Dan za žalovanje i radovanje. Svoji na svome, sa svojim mrtvima i živima, sa svojim novim naraštajima kojih nikada nije bilo kao ove godine, posebno onih kojih nikada nisu bili u svojoj postojbini.

Nije im mogao ništa ni zvizdan ni Ustav Republike Hrvatske.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.