Govor nelegitimnog predsednika Srbije u Krušedolu, na godišnjici Oluje, tog sumanutog projekta tzv. Humanitarnog preseljenja, po dogovoru Miloševića i Tuđmana, kao i par dana kasnije njegovo samohvalisanje da je odrastao među huliganima na severnoj tribini Zvezdinog stadiona po ko zna koji put pokazali su da se Srbija nije ni za jotu makla iz ratnih i nacionalističkih devedesetih godina prošlog veka.
Potpuno isti vokabular kojim se služio Slobodan Milošević na mitinzima „antibirokratske revolucije“ U Požarevcu, Kostolcu i konačno na Gazimestanu. Sve u stilu: „Oj Srbijo iz tri dela ponovo ćeš biti cela.“
Bila je to višeslojna mentalna eksplozija lažnog nacionalizma (pravi, isto tako poguban jeste onaj Koštuničin), kao i huliganske svesti Šešeljevog radikala. On jednostavno nije u stanju da prevaziđe radikalsku i svaku drugu pokvarenost iz mladosti. Mnogi su pomišljali da je njegovo učestvovanje u nacionalističkim sukobima navijača Zvezde i Dinama, pod komandom Arkana 90. ili obećanje Srbima iz Gline 95. da će ta hrvatska varoš uvek biti srpska, samo izraz njegovih mladalačkih političkih avantura.
Sada su i oni razuvereni. Govorom sendvičarima u Krušedolu, postao je definitivno treći član najcrnje srpske političke trojke svih vremena us sastavu: Milošević, Dr. Hulja Šešelj, Vučić.
Svi njegovi mediji ponovo trube o Oluji kao genocidu i zločinima nad Srbima u Hrvatskoj. Niko i ne pomišlja da se upita, da li je uopšte mogućno, da spontano i odjednom blizu 300.000 ljudi, krene istovremeno za Srbiju iz kninske Krajine, Like, Banije i Korduna. Normalni ljudi znaju da je tako nešto nemoguće i da je sve bilo pripremljeno i organizovano. Sve su dogovorili Milošević i Tuđman a sproveli njihovi vojni i civilni epigoni, među kojima je bio i današnji vođa srpskih državnih razbojnika.
U glibu njegovih televizijskih i novinskih tabloida, dave se svi glasovi razuma. U atmosferi tabloidne medijske okupacije, ti glasovi liče na uzaludne pokušaje da se građanima prenesu neizrečene istine o Oluji. Naravno da vladajući establišment u Hrvatskoj duva u istu tikvu kao i srpski, jer funkcionišu po sistemu spojenih nacionalističkih sudova. Ratno huškački govor njihove predsednice KGK istoga dana u Kninu, napali su međutim mnoge političke i ličnosti iz javnog života Hrvatske. Mario Mihaljević, poznati radio voditelj i još poznatiji kompozitor i tekstopisac pop muzike, napisao je , još prošle godine, pesmu „Oprostite ali meni se danas ne slavi…“ koju su beogradski tabloidi otkrili ovog leta, i preneli je kao dokaz ispravnosti srpske ratne politike. A Mihaljević u pesmi između ostalog kaže: „…zbog braće sukobljene, zbog zemlje spaljene, ZBOG TENKOVA NA KOJE JE BACANO CVEĆE, zbog traktora koji više vratiti se neće, zbog uspomene na sve žrtve, slučajno preživele ili mrtve, ja danas ne slavim nego se ljutim. I cijeli dan zato gromoglasno šutim.“ U svakom slučaju, društvena depresija i u Srbiji i u Hrvatskoj veća je danas nego devedesetih godina prošlog veka. Što se Srbije tiče jasno je zašto je to tako.
Ne samo vođin govor u Krušedolu, već i njegovo svakodnevno groteskno obraćanje građanima. kojima iskrivljuje stvarnost, nažalost odraz su naše građanske fizičke, duhovne i i svake druge bespomoćnosti pred tom uličarskom i lopovskom družinom koja nas je, zloupotrebom politike zarobila. Slom države Srbije je kud i kamo veći i brutalniji od sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. Jer nemački fašisti su tu državu okupirali za samo 12 dana, ali se Jugoslavija, dakako uz pomoć stranog faktora oslobodila posle četiri godine ratovanja. Za razliku od Jugoslavije međutim, srpski državni razbojnici (umalo ne rekoh fašisti), uz pomoć svog političkog krila SNS i njenih matičnih ćelija SPS i SRS, temeljno, ne samo slamaju nego i razaraju državu Srbiju već više od sedam godina. Takođe uz pomoć stranog faktora ma šta to značilo.
Stručnjaci za socijalnu mimikriju konstatuju, da se u vođinim govorima i svakodnevnim obraćanjima svojim glasačima, ispoljava specifična vrsta paranoje zvana samoobmana. U pitanju je posebna vrsta mentalnog poremećaja zbog kojeg nisi u stanju da razlikuješ stvarno od izmišljenog. Narodski rečeno stalno lažeš. I zaista, nije potrebno nikakvo veleumno istraživanje da bi se uočilo vođino brisanje razlike između politike i kriminala. Sve je tu pred nama. Sve te veze, paralele i korelacije, između državnih razbojnika koji se lažno predstavljaju kao političari, i okorelih kriminalaca. Takvu društvenu stvarnost vođa doživljava kao narodnu podršku njemu i njegovima.
Od prvog dana dolaska na vlast, vođa je izmislio neustavnu funkciju Prvog potpredsednika Vlade, i kao takav počeo da forsira dva paralelna društvena procesa. Jedan je bio huligansko nasilje nad politikom, pravom kao i nad životnim činjenicama uopšte. A drugi, tabloidna medijska lobotomija koja će kod građana proizvesti efekat kuvane žabe. Glavni motiv svega jeste vlastoljublje i koristoljublje. Začetak kakve takve pravne države i svih njenih institucija posle oktobra 2000. godine, likvidirani su ponoćnim fantomskim blic-krigom u Savamali, aprila 2016. Sve je to izvedeno uz gotovo simboličan otpor građana, pa su tako državni razbojnici i njihovo političko krilo slobodno krenuli u temeljno razaranje države i društva.
Obesmislili su rad parlamenta i potpuno marginalizovali političku opoziciju. Višegodišnjim lažnim pregovorima o normalizaciji odnosa sa Kosovom, dobili su podršku međunarodnog faktora i više ih niko nije mogao zaustaviti. Bez otpora su okupirali sudove partijskim kadrovima. Osvojili sve javne i napravili svoje tabloidne medije. Privatizovali sve javne i tajne policijske ustanove. Uništili su autonomiju Univerziteta , da bi se bez stida i srama hvalili kupljenim diplomama i doktoratima na privatnim visokoškolskim ustanovama. Po sistemu „država to sam ja“, tajnim ugovorima kupuju i prodaju javna i državna dobra kao da su vlasnici istih. Neka dobra i silom otimaju kao u slučaju Sportskog centra 25. maj u Beogradu.
Ali ne samo javna dobra. Otimaju i privatnu imovinu za najmanji dug koji sa tom imovinom nikakve veze nema. Ne rade to bogatima nego siromašnim starim ljudima čak i samohranim majkama sa malom decom. Pljačkaju zapravo sve što zamisle, šireći iluziju kod građana da su to reforme u korist države. Niko se suprotstavio nije ni kada je vođa za ministra vojske postavio bivšeg vojnog dezertera, niti kada je kupca falsifikovane diplome i doktorata ustoličio na mesto ministra policije. Vođa državnih razbojnika poklanja crkvi milione ili gradu Drvaru milion evra, kao da je vlasnik državne kase.
U isto vreme srpski studenti-sportisti prvi put ne učestvuju na Univerzijadi, jer je ministar sporta, bez ikakvih posledica otuđio novac iz budžeta namenjen toj prestižnoj međunarodnoj manifestaciji. Od kriminalnih klanova i profesionalnih navijača Zvezde i Partizana, napravio je nasilničke timove koji za vreme izbora krstare zemljom Srbijom „ubeđujući“ građane da glasaju za SNS. Sa njima nema niti mogu biti fer i slobodni izbori.
I tako smo stigli do efekta kuvanih žaba o čemu je govorio Đinđić u vreme Miloševićevog režima. Nema tog zla koje naš čovek neće istrpeti i na koje se neće navići. Kompletna Srbija je danas pod sistematskom kontrolom mafijaške vlasti. Sve je tu pred nama, u rasponu od kriminala do ludila, samo normalnog života nema ni u tragovima. Strpani smo i kuvamo se u kazanu vođinog pakla. Svi koji vrede i misle svojom glavom, pobegli su iz tog kazana, a sa nama, kuvanim žabama, Srbija nezaustavljivo srlja u propast.
U uslovima života kao razbojništva nema potrebe više da se kaže ni jedna reč. Sve reči su prazne pred životnim pitanjem: da li je spasenje uopšte moguće kad Srbija sa mafijaškom vlašću ide putem koji ne vodi nikuda.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
