Omamljeni malvazijom uz okus mora na Kvarneru

1. avgust

– Ti baš znaš kako se čuva brak – dosetila se u šali moja supruga, nekoliko dana pre našeg polaska na Cres.Kroz glavu mi, uz smešak, prolaze ove reči dok lagano klizimo auto-putem ka moru.Pre nepunih mesec dana, bili smo na porodičnom letovanju na Kefaloniji sa našim osmogodišnjim sinom i sa odmora se posle dve nedelje vratili više umorni nego odmorni. Prioritet su tada bile naše roditeljske dužnosti i potreba da se izađe u susret neumornom i radoznalom osmogodišnjem dečaku koji bi hteo sve da proba i oseti i da dobije odgovore na bezbroj pitanja. Lepo i zamorno iskustvo, znaju svi koji bi da budu odgovorni roditelji.

Danas, međutim, evo nas u potrazi za idealnim mestima za dvoje. O detetu i psu brinu baka i deka. Mama i tata su na službeno-hedonističkom putu. Laži su ponekad opravdane, štaviše neophodne. Sa radija saznajemo da će se večeras obratiti predsednik Vučić u još jednoj od svojih mnogobrojnih vanrednih konferencija. NJemu izgleda ne pada na pamet da razmišlja o odmoru i hedonizmu, radije bi da, po ko zna koji put, izdeklamuje mantre o skokovitom napretku, ili da se posluži figurom žrtve, a i malvaziju je već ionako odavno o(t)pisao. Znam unapred o čemu će tu biti reči, stoga radije biram da misli preusmerim ka bojama, mirisima, ukusima i zvucima Kvarnera. Puštam pesmu Mjesto za dvoje i Letu štuke počinju da praše sa zvučnika.

Posle desetočasovne vožnje, umorni i zadovoljni, na plaži pronalazimo sebe u Arsenovoj pesmi Okus mora. Znao je Dedić, kao retko ko na ovim prostorima, sa šmekom i boemskim splinom da otpeva sve paradokse i protivurečnosti ljubavi. Veče je na izmaku. Počinje kiša. Na povratku iz konobe, omamljeni malvazijom, hodamo i iz daljine krajičkom oka ugledasmo Kesića kako u jednoj konobi ćakula sa nekim društvom.

2. avgust

Smešteni smo u selu Vrana koje se nalazi u živopisnim brdima između Cresa i Malog Lošinja. Odatle puca pogled ka Vranskom jezeru kojim se Cres i Lošinj snabdevaju pijaćom vodom. Prilaz jezeru je zabranjen. Selo čini svega nekoliko kuća, malena crkvica i groblje, i na prvi pogled izgleda da u njemu živi više koza i ovaca nego ljudi. Rukom ispisana tabla okačena pored kamenog zidića kazuje da se u susednoj kući mogu kupiti kozji sir i mlijeko. Ja bih tu dopisao još i creska nirvana. A šta nam je više od toga potrebno? U jednoj od tih kuća svoj “štek“ smo pronašli mi. Dobrovoljni izgnanici iz porodičnog života. Bračni ljubavnici.

Prethodnog dana, srdačno nas je dočekala gospođa Lili, vlasnica kuće, i sprovela do skrovitog potkrovlja „gde samo ljubav miriše u zraku“. Iz njene kuhinje dopirao je miris belog luka. U našoj sobi je mirisala lavanda. Pošto nam je pokazala smeštaj i ukratko objasnila „pravila igre“, gospođa Lili nam uz zagonetan osmeh pokazuje terasu na koju se izlazi kroz prozor sobe. Vrata nema. U tome je posebna čar, ali i uvrnutost našeg “šteka“. Godinama pronalazeći preko onlajn aplikacija smeštaj za naša putovanja, postao sam izgleda specijalista za pronalaženje smeštaja koji odišu nesvakidašnjom uvrnutošću.

I sada dok u kasno popodne posle dana provedenog na plažama Martinščic? i Slatina sedimo i pijemo kafu na toj našoj, nazovi terasi, koja kao da je iz Almodovarovih filmova i za koju je potrebna određena fizička spremnost da bi se se do nje dospelo, naši pogledi lutaju po okolini. Vidimo okolna brda, krov, oluke i dimnjake, naše i susednih kuća, masline, smokve i more koje se jedva nazire u daljini. Udišemo mirise znanog i neznanog mediteranskog rastinja. Čujemo meket koza, blejanje ovaca i zujanje insekata i gledamo jednog velikog pauka koji strpljivo kod dimnjaka kuće razvlači mrežu i čeka svoj plen.

Tamara mi kaže – znaš da je Vučić juče najavio povećanje plata prosvetnim radnicima?

– Ne sumnjam da jeste – nehajno odgovorih – on je kao i ovaj pauk ovde. Manijakalno plete mreže svojih lepljivih spinova. Pre ili kasnije svi ćemo, ako već nismo, završiti u njima i biti pojedeni. I dok se tako ulepljeni koprcamo i pokušavamo da se oslobodimo, slušamo bajke i medijske mitove o neverovatnim usponima i “kvantnim skokovima“ i kako smo nezahvalni jer, eto, ne umemo da cenimo sve što je tokom prethodne decenije učinio za nas. On čovek-pauk. I nismo žrtve mi, nego je žrtva On.

Veče smo proveli u Malom Lošinju. Najpre smo šetali glavnom rivom preplavljenoj turistima koji su uživali u zalasku sunca viđenog kroz objektiv mobilnih telefona, a onda smo želju ka delimičnoj osami zadovoljili u pomalo skrajnutom restoranu “Za kantuni“. Oslobođeni od svega o čemu smo razmišljali tog dana, prepustili smo se uživanju u lokalnim specijalitetima i malvaziji. Nešto kasnije, klizimo kroz noć po glatkom asfaltu magistrale koja povezuje Mali Lošinj i Cres.

Slušamo najglasnije Juru Stublića i Srce na cesti.
Sve je te noći čista poezija.
Zvezdano nebo nad nama i bljesak munja Sv. Ilije Gromovnika u daljini.

3. avgust

Danima unazad, čak i ovde na Cresu, razmišljam o Jergenu Hofmesteru, glavnom junaku romana Tirza, holandskog pisca Arnona Grunberga. Koliko je takvih, naizgled pristojnih, običnih porodičnih ljudi, iza čijih se smirenih fizionomija, nevinih lica, kriju izopačene zveri. Likova sa kojima se možda svakodnevno srećete dok obavljate neke od poslova i društvenih uloga i za koje nikada ne biste mogli ni da pomislite da bi bili u stanju da, recimo, pucaju na svoje vršnjake i drugove iz odeljenja u školi, kupuju doktorate, prebijaju supruge, pokradaju izbore, gaze decu automobilima i beže, ili urade ono što je učinio gospodin Hofmester. Stvarnost nas, međutim, veoma često demantuje, prevazilazeći ponekad čak i fikciju.

Dok šetamo uskim ulicama usečenim između kamenih kuća, diskretno voajerski hvatam kroz odškrinute prozore inserte iz života ovdašnjih stanovnika. Možda je baš tu iza ovih prozora neki Hofmester, u jednoj od mnogobrojnih verzija ljudske izopačenosti. Da li i on poput onog pauka sa našeg krova, plete mreže i vreba svoje žrtve baš ove večeri?

Dan smo proveli na plažama Raca i Meli. Do prve koja se nalazi u Valunu je lako doći autom, dok je dolazak do druge podrazumevao i tridesetominutno pešačenje kroz maslinjake i svakojako rastinje. Budući da imamo sklonost ka povremenom planinarenju, i da je dan bio poluoblačan, ova šetnja nam je prijala. Ipak, taj „pokušaj od peskovite plaže“ koji nudi Meli, a koji i ne očekujete na Cresu, nije u nama izazvao neko posebno oduševljenje. Mnogo lepše utiske ostavili su hladovina i miris borova, ali i ultramarin – tirkizna boja mora na plaži Raca.

U međupauzi za ručak, rešismo da se u mestašcu Belej na magistrali, ko prave Srbende omastimo u kafani Leut. Na meniju, šta drugo, nego vruće pečenje od odojka (po naški, praseta) i leden gemišt (po naški, špricer).

Na pitanje, odakle smo, konobar neskriveno izrazi iznenađenje i zadovoljstvo, i reče uz osmeh – a, Srbi!

4. avgust

Probudio sam se u sedam ujutro da, dok Tamara spava, kraj mora sam otćutim uz kafu i da ulovim nešto za doručak. Iskradam se iz sobe, ulazim u auto i krećem ka malom mestašcu Martinščica koje je od Vrana udaljeno nekih petnaest minuta vožnje. Na izlasku iz sela put mi pretrčava zec.

U lokalnom kafiću na početku šetališne zone pored mora u Martinščici, iako je tek sedam i dvadeset, u toku je već uveliko jutarnje ispijanje kafe i ćakulanje. Šarena ekipa, uglavnom ljudi starijeg doba, lokalci, ribari, tek poneki turista, uglavnom šetači pasa. Preteženo Italijani. Pridružujem se ekipi, naručujem kafu, mirišem more i slušam šta se priča. Svašta se tu može čuti i saznati kao i ispred naših seoskih prodavnica. To su mesta susretanja, hvatanja abrova i širenja glasina.

Dok pogledom šaram po moru, setih se sada već daleke 2009. godine. Tada sam prvi put došao na Cres gde sam u hotelu Kimen imao svoj prvi nastup na međunarodnom naučnom skupu Filozofija i mediji. Govorio sam o stvarnosti i medijskom oblikovanju stvarnosti. Još uvek aktuelna tema, moglo bi se reći, posebno ako vam je pred očima sve vreme spin diktator koji se neprestano bavi “spinologijom kvantnih skokova“. Bio sam tada saradnik u nastavi, tek što sam zakoračio u predavačke vode. Mislio sam da “život počinje u tridesetoj.“

U međuvremenu je pr?letelo petnaest godina. Ponajmanje se osećam kao redovni profesor, nešto više kao televizijski producent, a ponajviše kao muzičar Markotik koji snima svoj prvi kantautorski album i misli da život počinje u četrdeset petoj.
Sada sam jednostavno čovek koji pije kafu pored mora i ćuti, dok moja žena u obližnjem selu spava, a sin je negde tamo “iza devet brda, iza devet gora“, kod bake i deke i ne znam šta sada radi, niti želim da znam, bar ne ovog jutra.

5. avgust

Na radiju javljaju da su širom Hrvatske u toku proslave dana „oslobođenja od Srba“. Odaje se počast poginulim braniteljima tokom domovinskog rata. Nama se, koliko vidimo ovde, ugostitelji i meštani raduju. Izgleda da je i njima i nama jasno da smo u tom ratu svi bili prevarene strane u službi krupnog kapitala. I ovde su banke i korporacije iste, a u njima službeni jezik engleski. U prilog ovom razmišljanju o oslobođeno-porobljenim državama je i pitanje koje mi je postavljeno na bankomatu banke prilikom podizanja gotovine, da li prihvatam proviziju od 4,75 evra za podizanje 10 evra. Pošto u lokalnoj prodavnici u Valunu ne primaju kartice, a na putu do auta koji je bio parkiran na brdu nam se prijeo sladoled, prihvatio sam ovu, malo je reći, nepristojnu ponudu. Živele slobodne balkanske države! Kada sam ovo rekao prodavcu, bilo mu je glupo da nam naplati i ponudio nam da se poslužimo smokvama koje je upravo ubrao. Kaže nikad nije bio u Beogradu, a njegov rođeni brat sa kojim drži ovu prodavnicu je oduševljen našim glavnim gradom.

Ugostitelji i prodavci su svuda na Cresu i Lošinju srdačni i prijatni. Volimo kad nam u restoranu kažu “dobar tek“, a moja supruga se posebno jutros obradovala kada je konobar oslovio sa “gospodična“. Ne doživljavaju nas kao turiste iz zapadne Evrope koji nemaju pojma kada im u restoranu umesto svežih jadranskih lignji, uvale smrznute Patagonika. Smatraju nas “našima“. Još nam juče konobarica u konobi u Ustrinama na moje pitanje jesu li lignje domaće ili patagonijske, otvoreno kaže, Patagonika. Stranci se, kaže, žale da su im ove naše domaće žilave pa smo ih izbacili, više vole patagonijske. Neka im i prijatne im bile, neka to bude osveta za onih 4,75 evra provizije na bankomatu, pomislih.

6. Avgust

Ako sam se obradovao zecu koji mi je pre neko jutro pretrčao put, onda sam se najblaže rečeno istopio od miline, kada nam je oko ponoći na povratku iz Veli Lošinja, na skretanju sa magistrale ka sporednom seoskom putu u Vranama, ispred auta iskočila srna. Nekoliko minuta ranije već smo naišli na jednu koja je pregažena ležala na magistrali, i nju sam srećom na vreme zaobišao, a slika je zaista delovala potresno.

A sada, pred našim očima je bila graciozna životinja zaslepljena automobilskim farovima. Zaustavili smo se i posmatrali u čudu njen prelep zbunjeni noćni ples koji je trajao nekoliko sekundi, a onda je elegantnim skokom nestala u grmlju. Sve je izgledalo kao u nekom od filmova Larsa fon Trira. To je taj nežni jadransko-kvarnerski šarm koji izbija na svakom koraku tokom dana i noći i taman kad ste pomislili da ste videli i doživeli sve što ste mogli, dogodi se neko novo čudo.

7. Avgust

Naš sedmodnevni boravak na kvarnerskim ostrvima Cres i Lošinj završili smo sinoć posetom centralne letnje manifestacije Creski Semenj. Na creskim ulicama i trgovima sve je bujalo od života. Lokalni prozvođači izložili su svoje domaće proizvode, ceo grad se pretvorio u pozornicu različitih kulturnih dešavanja, od koncerata tradicionalne, džez i rok muzike, preko prezentacija, izložbi i turnira.

Probijamo se kroz svo to šarenilo do glavne bine na rivi gde nastupa grupa TBF iz Splita. Sa šmekom i lokalnim dijalektom dalmatinskih šaljivdžija i tekstovima koji razgolićuju svakodnevni život kontaminiran politikom, tebeefovci nas uz dosta humora, ironije i sarkazma, podsećaju na povratak u gradske zverinjake.
Ne vraća nam u Beograd. Ostaje nam se ovde.

Autor je univerzitetski profesor i TV producent

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.