Omaž novinarstvu činjenica

Poverenje čitalaca i slušalaca ovako izraženo je veće od svih priznanja i nagrada ma odakle dolazili, uključujući i saznanje da ga je uvek slušao i svaki predsednik SAD, verujući u sve ono što je govorio pošto je sve bilo i potkrepljeno činjenicama do kraja proverenim i bez navodnih tajnih izvora.

U Americi pre njega ovakav visoki profesionalni rejting je na samom početku razvoja televizije imao još samo Edvard Marou, koji je i pozvao u svoj tim mladog Voltera Kronkajta. Marou se javno suprotstavio senatoru Makartiju koji je na početku hladnog rata „čistio“ sve u sferi umetnosti, novinarstva i javnosti uopšte optužbama da su izdajnici i komunisti. Ono što je ostalo kao najviši standard jeste da se ovaj novinar lovu na veštice suprotstavio – činjenicama. Za svaku optuženu ličnost je argumentima (faktima, istinom) pobijao makartijevske laži bez obzira na to što su mnoge javne ličnosti u strahu od sudbine koja je zadesila sve „izdajnike” pognule glavu pred histerijom progona. Na Festu pre dve godine u Beogradu prikazan je i film o Marou, inače nominovan za Oskara 2006, „Laku noć i srećno” (reči kojima je završavao svoje emisije) koji posle toga nije nikada prikazivan ovde (nejasno je i da li je bio otkupljen), ali se pojavo samo 2007. na DVD (Cinemanija group, Beograd) s prevodom na srpski.

Povodom smrti Voltera Kronkajta, takoreći u istom trenutku kad je vest objavljena u subotu, reagovanje novinara, ali i svih javnih ličnosti uključujući predsednika Obamu, bilo je da je bio reporter, izveštač, da je i kao voditelj poštovao samo dokazane činjenice. Da nije pripadao danas maksimalno proširenom i uobičajenom „novinarstvu mišljenja umesto novinarstva činjenica”. Jednom prilikom upitan da li je prešao tu finu liniju od reportera ka komentatoru rekao je da jeste sigurno samo jednom u Vijetnamu. Svedočeći o užasima rata rečju i kamerom, izveštaj je završio sumnjom da se može pobediti. Kasnije su hroničari zabeležili da je antiratni talas narastao posle toga neviđenom brzinom. Ipak, zato svoj glas sve do bolesti (prošle godine) dizao je uvek kad bi sloboda govora i javne reči bila ugrožena. Mnogi su ga zato nazivali „liberalom” na šta je odgovarao da je liberal čovek koji ne podleže dogmi bilo političkoj, bilo religioznoj, da je to čovek otvoren za promene, dijalog, sve zasnovano na činjenicama. Inače, pred odlazak 1981. godine kada je imao 65 godina odbio je – objašnjavajući razliku između novinara i političara – javnim obraćanjem slušaocima predlog milionskog gledališta da se kandiduje za predsednika SAD jer mu – veruju.

Ovakvih ličnosti u novinarstvu širom sveta (gde takođe cveta i žuta štampa i Merdok), svakako je bilo i biće. I u „novinarstvu mišljenja” razvijenom zahvaljujući i novim tehnologijama (internetu, blogovima) – kako je sam Konkrajt govorio – činjenice će se uvek poštovati i prihvataće ih veoma veliki broj slušalaca, čitalaca. I onih na internetu, u blogovima, samo ako se u društvu razvija sistem obrazovanja pošto samo neznanje, odsustvo obrazovanja, može da ugrozi istinu. U sferu zanimljivosti, ali i uticaja onakve američke televizije, spada da su dobri voditelji nazivani u Švedskoj, Norveškoj i Holandiji „kronkajterima”.

Ovaj detalj u istoriji svetskog novinarstva možda bi mogao danas i ovde da bude samo zanimljiv za profesiju-novinar da se spletom okolnosti ne poklapa s raspravom o novom zakonu o informisanju u Srbiji, gde se pod izgovorom istine pojavljuje tekst resornih ministarstava i stranaka oblikovan kao svojevrsni krivični zakonik. U nekoj vrsti „modernog makartizma” gde su nekad neki izdajnici, a onda iznenada patriote i obrnuto u otporu prema javnosti, a na bednom primeru iz centara moći (bilo kojih) finansiranih političkih tabloida (vrsta žute štampe na srpski način), Ministarstvo kulture (?!) stvara remek-delo s ciljem da kažnjavajući novinare ispravi sve što navodno nedostaje u sistemu pravne države, od vlasništva do klevetništva. Uprkos činjenici da se po mnogim postojećim zakonskim odredbama moglo stati na put lažima u medijima. Ako je uopste reč o tome.