Omiljeni „državni“ stručnjak i ribolika bića

… ti strateški dokumenti nemaju jasno definisane ciljeve (kratkoročne, srednjoročne, dugoročne), niti postoji vrednovanje efekata mera koje se nalažu u tim programima. I pored toga, broj zakonom definisanih poglavlja u programima popeo se sa šest na 18! Dakle, upravljamo nekim merama, ali nemamo pojma gde ćemo stići, niti kakvi su efekti takvih mera, dok su programi šarene slikovnice, karte, a bezmalo i udžbenici koje niko ne čita i ničem ne služe. Dobro je da još uopšte ima ribolikih bića u vodama.

Iako je donetim zakonom propisana visoka stručna sprema za lica koja vode stručne poslove u službi korisnika ribarskih područja, ta lica su bez slobode da stvarno rade. Jer, svi drugi razumeju se mnogo bolje u ribolovno upravljanje od onih školovanih koje su zaposlili samo zato što su morali. Mada ni najviše formalno obrazovanje, kako praksa pokazuje, ne garantuje samo po sebi uspešno ribarstveno upravljanje: deluje kao da su mnogi korisnici i primili svoja stručna lica jer se ona mnogo ne razumeju u svoj posao. Opet državna administracija nije nadležna.

U praksi, gde od države omiljeni stručnjak sa nominalno najvišim obrazovanjem radi programe na skoro svim ribarskim područjima u Srbiji, ribarstveno upravljanje sve više kleca. Višegodišnji je pad broja dozvola za rekreativni ribolov, a podaci o krivolovu su nedostupni (iako se vode, bar na neki način). Mnogo je primera lošeg upravljanja i loših programa. Neodgovarajućim merama poribljavanja u mnoge pastrmske vode Srbije unesene su strane, invazivne varijante ribnjački odgojenih potočnih pastrmki, uz potpunu informisanost državne administracije koja je tvrdila je da je sve po zakonu. Skorašnjim istraživanjima i poređenjem sa stanjem iz prethodne decenije utvrđeno je da su u konzervativno najvrednije populacije potočnih pastrmki (npr. u DŽepskoj reci) unesene nove, strane varijante. Ova poribljavanja obavljena su prema Programima upravljanja koje je državno omiljeni stručnjak uradio, odobrenim od države. Nikakav ribarstveni efekat nije postignut – mnoge od tih malih pastrmskih voda nisu ni atraktivne za ribolov. Početkom 2017. godine, državno-omiljeni stručnjak je na vrlo posećenoj Đetinji kod Užica pokušao da ukine dotle važeći režim ribolova pastrmki „uhvati-i-pusti“, bez ikakvog prethodnog ispitivanja stanja pastrmskog fonda. Deo užičkih ribolovaca usprotivio se tome i posle nekoliko nedelja kampanje obnovljen je stari režim vraćanja ulovljene pastrmke natrag u vodu. Ipak, neki su to iskoristili odnoseći svakodnevno ulovljenu pastrmku. Nezavisno istraživanje pokazao je da je broj odraslih, reproduktivno sposobnih pastrmki premali da bi se njihov trajni izlov dozvolio. Jednostavno, takva je ta ribolovna voda. Zvanične reakcije države na to ponovo nije bilo. Ni Savsko jezero ne prolazi bolje: ovog proleća po jezeru plutaju uginuli šarani nakon „uspešnog“ ranoprolećnog, u nevreme izvršenog poribljavanja. Situacija je uobičajena – svi papiri ispravni, ribe ugibaju, a niko nije kriv. Savsko jezero najmanje je ribolovna voda. Ono je pre svega veliki rekreativni centar i beogradsko kupalište u zoni vodozahvata i kvalitet vode apsolutni je imperativ. Poslednja stvar koja treba da mu se dešava su plutajući leševi riba. Sa stručne strane, svejedno je da li se poribljavanjem ugrožava originalni riblji fond ili zdravlje ljudi – oboje pokazuju elementarni voluntarizam, odsustvo stručnosti i volje administracije da se prestane s time. I nikom ništa: nikakvih sankcija ni za korisnika ribarskog područja, ni za autora programa upravljanja koji je državna administracija odobrila. I pored upozorenja, nastavljaju se obimna i skupa, a neodgovarajuća poribljavanja bez krajnje opravdanih razloga. Time se obavlja nekontrolisani promet ribljom mlađi (a i novcem kojim se njome trguje), bez obzira što je to suprotno FAO principima upravljanja i konzervacionim načelima. Mogu se samo pretpostaviti posledice neovlašćenog poribljavanja Nišave mladicom, o čemu država ćuti. Svesno se ignorišu postojeća znanja o originalnosti ihtiofaune, što se pravda nepostojanjem zakonskih mehanizama da se uključe u poslove upravljanja ribljim fondom, pošto državno-omiljeni stručnjak nije znao pre četiri godine da ih ugradi u zakon. Umesto da se originalna i jedinstvena biološka raznovrsnost faune riba i riblji fond Srbije štite i čuvaju, zbog uskih interesa nastavlja se nanošenje štete originalnosti i stanju fondova ugroženih i zaštićenih riba Srbije. Ta šteta neće moći da se popravi i nadoknadi, ali ako to jednom bude došlo „na tapet“, ni sadašnje državne administracije niti njenog omiljenog stručnjaka verovatno neće biti.

Autori su redovni profesor i naučni savetnik i docent i naučni savetnik Univerziteta u Beogradu