On i sada drži čas

Profesor Sibinović je ostao ne samo u sećanjima svojih studenata nego duboko u srcima i onih koji nisu imali priliku da se nađu pred njegovom katedrom već su na neki drugi način bili u kontaktu sa njim i delili zajedničko vreme i teme.

Može se gotovo sa sigurnošću reći da će svojim delom profesor Sibinović ostati u večnosti.

Ne samo od jeseni predratne 1998, kada je u znak protesta protiv Zakona o univerzitetu odbio da učestvuje u degradiranju univerziteta i otišao u prevremenu penziju, već od najranije spoznaje sveta traje njegova borba protiv zla. Kao učiteljsko dete je stekao moralne nazore i odvažnost da se suprotstavi svemu onome što nije valjano i ljudsko. I tako je hodao životom, učeći, od sela Koželja do Beograda – i do svih mesta u kojima je kasnije prenosio svoje znanje: od Praga do Kijeva, od Tbilisija do Moskve.

U poslednji boj protiv zla, ne misleći na svoje godine i zdravlje, profesor Sibinović je krenuo u jesen 2018, u svojoj 82. godini, kao Jedan „od 5 miliona“, svake večeri i po svakom vremenu, rame uz rame sa mladima kojima je već bio nepoznat jer su u međuvremenu iza katedre stali drugi (neki su od njih već bili toliko „porasli“ da se starom profesoru nisu ni javljali pri susretu).

A 13. aprila 2019, kada je išao na završni protest pred Skupštinom, izbegao je da unuk ide sa njim, već se potpuno sam utopio u masu koja je hrlila ka mestu sa koga nisu stigle očekivane poruke i dela. Razočaran, profesor se zaputio ka stanu, ali je negde na putu počela da ga izdaje snaga pa se zanemoćao uhvatio za električni stub. Naišla je grupa studenata, i oni su, ne prepoznavši ga, ljubazno ponudili: „Deko, da Vas ponesemo na rukama?“, na čemu se profesor zahvalio – a možda je to bila i poslednja prilika da ga ti mladi ljudi, kao pobedničkog trenera njegovi puleni, ponesu na rukama.

I dok je (poput svih vršnjaka) bio utamničen u stanu, gotovo svakodnevno je zapisivao impresije:

„Shvatili smo predsednikovu ‘konstruktivnost’ iz sadržine njegovog govora na proglašenju vanrednog stanja. Iz pomenutog izveštaja, objavljenog 16. marta 2020. u ‘Politici’, pored ostalog, saznajemo ko će nam biti kriv i za naš eventualni neuspeh u borbi protiv „smešnog virusa“ (razume se, kod nas za neuspehe je, po pravilu, uvek kriv neko drugi):

„‘Neću (?! – M. S.) sada da donosim političke zaključke nego kad sve prođe, ali smo shvatili da ne postoji velika međunarodna niti evropska solidarnost i da je to bila bajka na papiru’… On je rekao i da više ne možemo da uvezemo robu, niti medicinsku opremu iz zemalja EU i da je to objavila Ursula fon der Lajen, predsednica EK, pa je zbog toga Kina ‘jedina zemlja koja može da nam pomogne.’ Zato je, kaže, poslao posebno pismo kineskom predsedniku Si Đinpingu zamolivši ga za pomoć, garantujući mu ‘veliko čelično prijateljstvo s malom Srbijom’.“ (Politika, 16. mart 2020, str. 5)

Odista je bezobrazluk što Evropa još ne shvata da Srbija sa Balkana centar sveta, pa da u vreme izuzetno teške situacije u Italiji i Španiji, uputi pomoć prvo Srbiji. I taj Evropski komitet, ignorišući najavu srpskog ministra zdravlja da naš Institut na Torlaku može praviti vakcinu protiv „tog gripa“, prvo odvaja 80 miliona evra nemačkoj farmaceutskoj industriji za hitna istraživanja radi pronalaženja i proizvodnje vakcine protiv virusa (od koga, izgleda, Srbiji meće imati koristi?), pa tek, posle stotina mrtvih u Italiji i Španiji dodeljuje srpskoj vladi 7,5 miliona evra za borbu protiv korona virusa… I, onda naš Vođa koristi lično „čelično“ prijateljstvo sa svojim „kineskim bratom“, velikim kineskim Vođom Si Đinpingom, predsednikom velike Kine, da bi dobio pomoć za „voljenu Srbiju“.

Ubrzo, u svom televizijskom obraćanju srpskom narodu 21. marta egzaltirano objavljuje da je ona toliko velika da su ga već četiri predsednika evropskih država tajno molili da i njima obezbedi aspiratore od Kineza… Koji dan posle 16. marta, kad je iz izveštaja svetskih agencija gledao snimke sa dočeka ozbiljnog broja kineskih lekara koji su sa odgovarajućom sanitetskom opremom već stigli u Italiju – misleći deo naše zemlje mogao je shvatiti da je i taj segment Predsednikovog govora bio zapravo samo jedan od prizemnih predizbornih trikova…

I najzad, evo i sumaranog primera „mudrog“ nepolitizovanja pandemije koja potresa svet:

„Vučić je istakao da smo od 1804. godine i uspostavljanja moderne srpske države ‘ginuli, ginuli, ginuli’, te da je dobro da poštujemo istoriju, tradiciju i pokazujemo koliko volimo zemlju, ali i da se od svih ratova u 20. veku još nismo oporavili.

‘Tek nedavno smo oporavili našu ekonomiju, da nam sija i da bude zvezda u usponu u celoj Evropi. Ovo će nas vratiti unazad, vratiće i sve druge, ali siguran sam više nego Srbiju’, rekao je Vučić.“ (Politika, 16. mart 2020, str. 5)

Predizborno-izborne igrarije ipak nisu samo puke koještarije.

Nekada smo se sažaljivo smeškali gledajući kako oko beogradske železničke i autobuske stanice „šibicari“ varaju naivne došljake iz unutrašnjosti… To pasivno smeškanje nam se u novije vreme sve više obija o glavu. Šibicarenje se sa savskog priobalja naglo proširilo. I teritorijalno i intelektualno… Da li i duhovno?“

Vest o profesorovoj iznenadnoj i tragičnoj smrti (a sve su smrti takve) porazila me je do dna – kao što to mogu smrti najbliskijih. Tim više, što je stigla 3 dana nakon dugog telefonskog razgovora i 2 dana od njegovog pisma na imejlu, kada je, pun radnog elana i planova, krenuo na odmor.

Danas, na zidu iza monitora po kome niču ova slova, uz fotografije mojih ranoumrlih roditelja, stoji i slika profesora Sibinovića. Pred njih (roditelje), i profesora, i u ovim poznim godinama koje su daleko odmakle od doba učenja, uvek sedam kao ispitanik.

I pitam se da li ću moći da položim.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.