On je lud, pa šta?

Tokom vremena, interes javnosti se pomerao ka drskoj lažljivosti političara kao psihopatološkom fenomenu, loše prikrivenom samoobožavanju, otužno lošem glumatanju, zadovoljnom oblizivanju posle usiljeno ispričanih bljutavih „duhovitosti“ i karikaturalnoj verbalno pokazanoj hrabrosti kada nema pretnji u vidokrugu, pa su mnogi medicinski laici potezali za dijagnostičkim priručnikom i opredeljivali se za maligni narcizam, teatralnost i druge F manifestacione fenomene iz oblasti poremećaja ličnosti. Često su u takvom licitiranju upućivane zamerke lekarima, čak i ako nisu psihijatri, što „ništa ne preduzimaju“.

Šta oni mogu da urade? Psihijatrijski bolesnik treba sam da se javi lekaru. Ako za stručnom pomoći ne oseća potrebu, a pravi izgrede, biva priveden. A, šta ako prezrivo gazi Ustav, skrnaveći uzgred i Miroslavljevo jevanđelje, ali je fizički zaštićen i nedodirljiv. Pribeći studentskoj šali o slanju mungosa na kobre? Ne biva.

Doktori-amateri nemaju dilemu: treba postaviti dijagnozu bez pregleda pacijenta! Na tu minu stali su američki psihijatri pre 60 godina, kada su tadašnjeg konzervativnog predsedničkog kandidata Barija Goldvotera ocenili kao „psihološki nepodobnog“. Sud je usvojio Goldvoterovu tužbu da je preliminarne izbore izgubio zbog te kvalifikacije, pa je Američko psihijatrijsko udruženje poručilo svojim članovima da je takvo javno psihoanaliziranje kandidata „ne samo neetično, već i neodgovorno“.

Grupa naših psihijatara sa visokim akademskim zvanjima potonula je mnogo dublje kada je jednog svog kolegu prijavila policiji (!) kao agresivnog i opasnog po okolinu. „Krivica“ tog lekara, poteklog iz ove sredine, ali sada uglednog londonskog onkologa, sastojala se u tome što je uporno pokušavao da ukaže, verovatno opravdano, na nesavesno lečenje svoje pokojne majke.

Kada je dolazio u otadžbinu, već na granici je bivao suočen sa pretnjom prisilne hospitalizacije kao navodno agresivan psihijatrijski bolesnik.

Onkolog je prijavio psihijatre staleškim organima nadležnim za etiku, ali članovi tih odbora i komisija su oklevali da osude ponašanje svojih uticajnih kolega „tužibaba“, pa su i sami dospevali na sve dužu onkologovu listu lica podložnih gonjenju iz moralnih razloga. Nema sumnje da će on, makar na međunarodnim instancama, isterati svoju pravdu, bar kada je reč o slanju svoje (nevažno je da li i koliko osnovane) psihijatrijske dijagnoze organima sile.

Vrlo su restriktivni uslovi kada lekar, čak i ako je pregledao pacijenta, a ne samo ako ga je posmatrao kao korisnik javnog TV servisa, može, sme ili mora da obavesti nadležne organe ili širu javnost o psihijatrijskoj ili drugoj stigmatizujućoj dijagnozi bolesnika. Slična ograničenja nametnuta su i svešteniku, a izuzeci se mahom odnose na neposrednu opasnost po zdravlje i život ostalih članova zajednice.

Odstupanje od mentalne stabilnosti je relativno često. Procenjuje se da 23,1 odraslih američkih građana ima neko mentalno oboljenje. U SAD su najčešći anksiozni poremećaji (19,1 odsto), velike depresivne epizode (8,3 odsto), posttraumatski stresni poremećaj (8,3 odsto), bipolarni poremećaj (2,8 odsto) itd. (procenti prelaze 100 odsto, jer postoje preklapanja, recimo anksioznost i depresija često idu zajedno).

U toj zemlji se procenjuje da im je 18 od prvih 37 predsednika imalo mentalne probleme koji dostižu stepen psihijatrijske dijagnoze. Srećom, mnogi od tih poremećaja nisu išli na štetu interesa zemlje, mada su mogli da utiču na donošenje odluka. Još uvek se raspravlja da li je Ruzveltova fizička invalidnost (bio je u kolicima i trpeo bolove) oslabila njegovu mentalnu čvrstinu da se 1945. suprotstavlja Staljinu.

Kandidati za američke predsednike već decenijama su dužni da svoj zdravstveni bilten stave na uvid javnosti. Tako se, recimo, 1992. saznalo da predsednički kandidat Bil Klinton ima hemoroide, povredu kolenskog ligamenta, laku nagluvost, uz objašnjenje uzroka njegovog hrapavog glasa, kao i načina na koji se nosi sa tim problemom, da je 2015. predsedničkoj kandidatkinji Hilari Klinton oslabljena funkcija štitaste žlezde, da je sklona alergijama i da uzima lekove protiv zgrušavanja krvi, da je njen protivkandidat Tramp sklon gojaznosti, da uzima statine itd. Za razliku od Francuza, Amerikanci sa palanačkom radoznalošću njuškaju po budoarima svojih političara, ali daleko od toga da bi se javnosti direktno ponudio njihov psihopatološki profil.

Posebno važnu kategoriju u psihopatologiji čine poremećaji ličnosti, čija učestalost se u globalnim razmerama procenjuje na 7,8 odsto, a u razvijenim zemljama dostiže 9,6 odsto. Psihotična („luda“) osoba ne pravi političku karijeru, ali čovek sa poremećajem ličnosti svojom slatkorečivošću i pritvornošću može da se nametne ne samo bližnjima, već i da postane nacionalni vođa. Posledice tako pogrešnog izbora su često opasne.

Čaršiji ostaje da se bavi mentalnim sklopom svojih vođa i da, recimo, komentariše Trampovu upadljivu „narcističku motivaciju“. Za prepoznavanje njegovih bizarnih postupaka nije potrebna nikakva stručnost. Lako je uočavati laži i nedoslednosti takvih političara.

I, da se vratimo na domaći teren, ako birači spremno gutaju ordinarne neistine, nije problem u lažovu – on se samo prilagodio publici – već u varanima. Na njima je da objasne svoje ponašanje, bilo da je izazvano sebičnim interesom, apatijom, strahom ili ljudskom glupošću. Dok je takvih glasača, biće i lažljivih političara.

Autor je profesor beogradskog Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.