On je pljunuta majka, a sestra mu pljunuti otac

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Obogaćivanju našeg jezika, osim paralelnog trajanja obe mogućnosti dok jedna ne pobedi, može biti više doprinosi trud da se takve „dilematične“ formulacije, zamene sličnim, povoljnijim i nedvojbenijim. A toga je, navraga, sve manje i u našem govoru, i u književnosti, a bogme, najmanje u opustošenom novinarstvu.

Nema sumnje da iskazi poput „isti otac“ imaju, rekao bih „poslovično“ poreklo i pomalo su idiomi, tako da bezbolno mogu da se zamene sličnim, manje podložnim sumnjama tipa „kako li je ispravno“. Recimo, takve bi bile formulacije „sin je pljunuta majka, dok je ćera pljunuti otac“, gde je potpuno jasno čiji je ko „ispljuvak“. Nadalje, dilema sa mreža bila bi manja ako bi se reklo „Marija baš liči na Marka“, ili „Marija je baš ista kao Marko“, ili „u dlaku ista kao“. Jeste, u novinama je bitan broj slova (karaktera) i urednici vole kraće tekstove čak i kad nisu gusti značenjima, ili su čak budalasti, pa nekom može zasmetati ova formulacija jer je „omekšana“ viškom od tri do šest slova.

Zanimljivo bi, možda, bilo i da se u obogaćivanju govora „ispoštuju“ i lokalni govori umesto što svi – a svi mahom loše govore – veruju da oni zagađuju srpski, a možda se toga najviše stide baš oni što potiču iz tih „prostačkih“ sredina. Pa često u težnji da se „vukovski“ isprave, naprave veće greške. Pogrešni padeži kod relativno obrazovanijih ljudi u jugoistočnoj Srbiji često proističu baš iz te želje da se ne postide pred književnim srpskim, štagod to značilo.

Evo, nekoliko šarmantnih primera iz piroćanluka i lužničkog govora. Izvorni Lužničanin, osposobljen da si ametom orati lužničći, ne bi imao gornju dilemu sa društvenih mreža. On ne bi rekao isti otac, ili ista majka, nego baštojan (otac se kaže baštA) ili majćušan (pošto je majka – majća). Štaviše, ovaj govor je obogaćen i „odglumljivanjem“ pojedinih ovakvih izraza, pa od te intonacije zavisi da li je nečije mišljenje o onom ko nekome mnogo sliči pozitivno ili negativno. Ako neko mnogo podseća na, po mišljenju govornika dobrog dedu, onda će se u vokativu izgovoriti – dedojoo, ovo O na kraju će se malo otpevati. Ako govornik, pak, o dedi misli da je baksuz ili loš čovek, on će onom koji podseća na njega (opet je primer u vokativu, ali primenjiv je i na druđi padeži) reći pomalo pretećim i režećim glasom – „a, ti, dedojo“ – gde su ove tri tačke naglašena pauza, ćutanje. A ako je deda baš loš čovek ovaj će umesto te pauze reći – „a, ti, dedojo, nijedan“.

Intonacijom se bez suvišnih reči naglašava stav o predmetu ( slično, kad ti je dosadilo što stalno jedeš pasulj, nazvaćeš ga pasuljina, a kad si gladan toliko da ti je svejedno što ćeš jesti pasulj, ili ako ga voliš, zatepaćeš mu „ma, pasuljč`k li je za ruč`k/ za obed“).

Takvom intonacijom bi mogao da se izrazi i politički stav: na primer, ako se prisećate kako je nekad Dačić, a posebno onaj Živorad Igić intonacijom govora imitirao Miloševića, on, sledeći pravila izvornog govora, ne bi rekao samo da su oni „miloševićevci“ po pripadnosti, već i miloševićoje po svojstvima. U praksi se to ne bi dešavalo, ne samo zbog napuštanja izvornog govora, već zbog činjenice da je Lužnica gotovo listom glasala za SPS.

Za kraj jedna anegdota što pokazuje kako se bogaćenjem govora sinonimima mogu „lečiti“ i govorne mane. Primer te logopedije još posle Drugog rata je jedan mladić iz mog rodnog sela koji je kotrljao R, nešto kao ovaj naš vojvoda. Ali, pričali su mi stariji, taj, iako je brzo govorio uvek je uspevao da zameni drugima reči u kojima postoji to R. Tako, za novac, koji se tamo ne kaže novac, već pare i banće, uvek govorio ovo drugo, umesto pare. Kad bi trebalo da kaže vrcA (vrpca, kanap) on bi u zavisnosti koliko je debela ta vrpca govorio – kon`c, konopče, ili konopčence, konopč`k.