On večita žrtva, mi večiti krivci: Lični stav Aleksandra Dikića

I dok je svet šokiran ovim dramatičnim događajem, dok sa anksioznim nestrpljenjem i paničnom neizvesnošću iščekuju budućeg stanara Bele kuće, Srbi uvežbavaju i usavršavaju svoju omiljenu olimpijsku disciplinu -verbalno razvijanje i praktičnu primenu teorija zavere.

Zašto su Srbi tako mirni, staloženi, gotovo ravnodušni?

Zato što se njima priče o atentatu na njihovog predsednika plasiraju na mesečnom nivou. Postali smo eksperti u pronalaženju načina kako eliminisati prvog među nejednakima, nismo u stanju da pronađemo adekvatni motiv (osim urođene mržnje prema najboljem među nama koji iz samilosti i altruizma želi da nas učini bržim, boljim i jačim), a gotovo uvek potencijalni počinioci izbegnu ne samo optužnicu, suđenje ili kaznu, već ih nema ni u pritvoru ili barem na informativnom razgovoru.

To je ipak rezervisano za novinare – neprofesionalne senzacionaliste i goste – profesionalne mrzitelje koji sa još nekupljenih televizija i podkasta napadaju lik i delo najvećeg sina našeg naroda i neproteranih narodnosti.

Ni Amerikanci se ne mogu pohvaliti efikasnim suočavanjem sa istorijom nasilja, niti sa institucionalnim epilogom političkih likvidacija kojih je samo u prošlom veku bilo previše. Podsetimo se magičnog metka koji je neverovatnim rikošetom ubio predsednika Kenedija i ranio guvernera Teksasa DŽona Konalija.

Nekim čudom, magični metak koji je okrznuo Trampovo desno uvo i dan-danas luta Srbijom i traži njenog predsednika, ne bi li nekako završio zacrtanu putanju i pogodio svoj primarni cilj – uveravaju nas režimski mediji i njihov inventar u obliku analitičara opšte prakse.

Kod Amerikanaca obično su žrtve različitog profila, od rase, do političkog opredeljenja ( Malkom X, Luter-King, oba Kenedija, Regan…), dok je počinilac lako prepoznatljiv – usamljen, zlostavljan i asocijalan psihopata sa mesijanskom fiks-idejom. Kod Srba je obrnuto – počinioci se pronalaze po potrebi ili po nahođenju, u redovima izdajničke opozicije, organizovanog kriminala, satanističkog zapada ili suseda genocidaša, dok žrtva može biti samo jedna – ON!

U Srbiji je sve izokrenuto, izobličeno, izopačeno. Onaj ko svakodnevno legitimizuje nasilje kao politički instrument, ne samo da osuđuje isto, već svoje protivnike optužuje za sopstvena nedela. Onaj ko je od tabloida napravio klasičnu literaturu ratne propagande, napada novinare koje ne može da kupi za krstaški pohod protiv njega. Onaj ko je od političke scene napravio bordel, a od medija mašine za zaglupljivanje i demoralisanje masa, optužuje protivnike za udarce ispod pojasa i izdaju države.

Onaj ko je obezglavio sopstveni narod, koji manipuliše oktroisanom elitom sa karakterom od plastelina, koji je od institucija napravio kulise, ima smelost da poziva na unutrašnji dijalog, na konsenzus? Svaka Vučićeva ponuda za dijalogom je istrulela grančica mira koju je sam odsekao krvavom sabljom, prethodno vitlajući njome iznad glava svojih protivnika.

Mržnja je ljudska, suviše ljudska. Životinje ne mrze, čovek mrzi i vođen mržnjom deluje. Mržnja je društveni fenomen, univerzalna opasnost protiv koje su upotrebljena različita sredstva, ali nijedno nije dovelo do njenog nestanka.

Naš problem je što se u Srbiji mržnja nagrađuje. Mnogi su govorom, ali i delima mržnje profitirali i izgradili svoje karijere.

Još gore. Lestvica (ne)morala i (ne)pristojnosti je u slobodnom padu. Nekada je Dejan Mihajlov zbog ezopovskog napada na DS da zna i krije prave počinioce ubistva premijera morao da se javno izvini i povuče sa scene (sinekure je dobijao iza scene), danas Martinović jasno kaže da su demokrate ubile svog lidera i biva počašćen ministarskom foteljom.

Nekada su se političari odricali onih koji su prekidali tribine i promocije protivnika, danas čuvena Staša dobija poslaničke mandata zbog upada na konferencju Narodne stranke. Tim putem su se uputili i do svojih životnih ciljeva stigli Jovanov, Pilja, Bakarec, Atlagić, mnogi pre njih, još više posle njih. Mržnja je pogonsko gorivo kojim se pune naprednjački kadrovi, mržnja je uslov za njihovo napredovanje.

Ponoviću – nisu oni problem. Oni su nastali i traju uz pomoć mržnje. Nisu oni ništa novo u srpskoj političkoj istoriji, samo smo mi kao društvo nekada znali da takve anomalije žigošemo i marginalizujemo. Sada je problem u narodu koji tu mržnju prvo zanemaruje, onda toleriše, a na kraju je usvaja i primenjuje.

I onda se čudimo masovnim ubistvima, femicidima, vršnjačkom nasilju, nasilničkim vožnjama sa smrtnim ishodima…

Na čelu države nam je čovek koji je isterivao decu iz obdaništa jer nemaju srpsku krv i srpske papire, a sada kuka zbog „linča“ nad svojom decom. Na čelu države je čovek koji je oživeo proporciju „sto za jednog“, a druge optužuje za fašizam. Na čelu države je čovek čiji je lider javno izjavio da se ekstatično radovao ubistvu Zorana Đinđića, a danas posle dvocifrenih pokušaja atentata ne prestaje da kmeči u nameštenim intervjuima, iz blindiranih kola i u pratnji „kobri“.

U Srbiji je sve izokrenuto, izobličeno i izopačeno, jer su takvi oni koji Srbiju vode.

On jeste žrtva, ali svoje bolesne ambicije i nezajažljive mržnje prema svemu što mu se opire i pruža otpor. On jeste dželat, ali svih onih koje vodi u ambis svoje pohlepe. Mi jesmo žrtve, ali svoje lakomislenosti, beskarakternosti i kukavičluka. Mi jesmo dželati, ali budućnosti svoje zemlje i sudbine svojih potomaka.

Autor je lekar i TV autor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.