Oni bolje od nas znaju koliko su štete naneli

Odrastanje sa životinjama ili uz njih pružilo im je drugačije iskustvo i uverenje. Da je tako, između ostalog, uverava me i moj mačak koji već sedam godina jede za mojim stolom, spava u mom krevetu, uredno vrši nuždu u mom kupatilu i igra se sa mojom decom i nameće se još neprohodalim unučićima… Između nas postoji bliska komunikacija – i gestovima, i mimikom, i glasovima; on bolje od mene prepoznaje moja raspoloženja i upravlja se prema tome – u njegovim očima vidim i radosti, i brige, i strahove; njegovi uzdasi su često dublji od ljudskih. I to ne važi samo za mačji rod.

Nisam siguran u naučne tvrdnje da su sve to instinkti, čak uveren u suprotno, i mogao bih da tvrdim da su to i misleći stvorovi, pa možda čak i stvorovi koji imaju – bar kratko – planove budućeg življenja pa čak i svest o smrtnoj opasnosti, o izvesnosti smrti. Sklon sam, dakle, verovanju, da smo dotle – do te crte – ako ne istovetna, a ono bar bliska božja stvorenja.

I tu sada – od te crte – počinju različitosti. Ona – ta stvorenja koja neopravdano nipodaštavamo – nisu, za razliku od nas, sklona formiranju zajednica, nisu sklona društvenoj organizaciji, ustrojenom zakonskom sistemu, državnom uređenju. Nisu sklona stvaranju i gomilanju materijalnog bogatstva (nažalost – ni nematerijalnom). Pravo jačega je kod njih, u tom smislu, svedeno na pojedince, a represivnost vlasti je isključena. Isključeno je i sve ono što karakteriše vlast. I borbu da se do nje dođe, i još veću da se ona sačuva.

Na našu veliku žalost, kroz čitavu našu istoriju, ne možemo se hvaliti dobrim vlastima. Čak, ako bi počeli da ih u sećanju zbrajamo, to bi bila čitava lepeza umnih bolesnika, ludaka, hohštaplera i bitangi. Neumesno bi bilo takvo poređenje, ali se i može postaviti tvrdnja da tzv. narodne vlasti često nisu nanosile ni za jotu manje zla ni represije od (u našoj istoriji dugotrajnih) okupatorskih vlasti. Još neumesnije bi bilo kazati da je u nekim okupatorskim vlastima bilo većeg poštovanja zakonitosti nego recimo u „slobodi“.

Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je ova vlast najgora u istoriji. Ako zbog ničeg drugog, onda zbog činjenice da nismo živeli pod drugim – a znamo da danas, kao posmatrači ili neposredni akteri nekih događaja nismo u stanju da ih razložno razumemo, tumačimo i ocenjujemo. Pogotovo u situaciji kada je ova vlast nad nama, kao nad svadbarskim ručkom gde su na stolu na prazan stomak najpre služeni oštri opijati, razapela tamni neprobojni šator, pa nijedna kap moguće plahe i čiste letnje kiše ne može sprati znoj i smrad sa naših temena, vratova i leđa.

Ali, da je daleko najgora u poslednjim decenijama – jeste.

Pred njom, ako nismo pobegli kao pred kugom na neka zdravija mesta, svi se polako zatvaramo u sebe. Povlačimo se u svoje kuće, u svoje sve siromašnije porodice – ako smo i njih uspeli da odbranimo od zla kojim nas svakodnevno hrane iz njihovih novina, sa njihovih ekrana, sa njihovih bina pred koje prisilom (pod pretnjom gubitka radnog mesta – dakle, pod pretnjom životnog opstanka) dovoze. Za našu bolest, sve više sam uveren, ne postoji lek, ali – što je strašnije – ni za njihovu bolest leka nema!

U naše domove, u već poluispražnjene ostave, u ono što se još sačuvalo, i duhovno i materijalno, jurnule su štetočine. One svakodnevno grizu, otimaju i to besprizorno. I šta nam ostaje: da vičemo na njih, da pljeskamo praznim dlanovima, da ih plašimo čegrtaljkama, da trupkamo nogama, da lupamo motkama o duvare ili, čak, da im psujemo trista majke – čitajući i te psovke sa displeja mobilnog (ako nam signal mreže i dospe do špajza). Da im, gluvima, držimo bezidejne i prazne govore, i da im, onako neosetljivim, vičemo koliko su pokvareni, podli, kolike su štete načinili i zla naneli – kad oni to znaju i bolje od nas, jer znaju dobro u pokret prsta šta su sve učinili, a mi smo samo još na sumnjama.

U krivu su neki novi tribuni ako misle da će ih vikom uplašiti i rasterati (a pritom, i oni, stari-novi pretendenti znani kao zla para, drugim okom, već merkaju naše ostave; njihovi repovi su isto tako dugi, a zubi oštri).

Ako ne postoji ustrojeno zdravo društvo, ako nema institucija i caruje bezakonje – a sve to mora biti (i jedino to mora biti) predmet svih govora i obećanja i jedini plan za budućnost Srbije, sve ovo čemu smo mesecima svedoci biće obesmišljeno.

Gluv se ne psuje, nepoštenom se ne preti, vatreni urlici poput onoga „Ha, ha, haha!“ jesu samo za drugu vrstu bine – onu na kojoj se, posle predstave, spušta zavesa.

Ne brani se ovde samo jedan poredak, jedna ideja, jedna partija, jedna persona – ulog je ovde veliki – brani se stečeno (ne smem da napišem, a trebalo bi: oteto), i brani se glava. Ulog je, dakle, preveliki. Zato je i odbrana takva. Zato će i borba biti bespoštedna.

Ali, mora presuditi samo zakon. Samo se na njega mora pozivati, na njegovu istinsku primenu – svakoga dana, na svakom mestu, pa i na protestima, kao jedini zahtev. I zato nisu potrebne nikakve pretnje, psovke i arlauci.

A njegovo delovanje, ako uspemo da ga kao organizovana zajednica, kao zdravo društvo, kao država prava primenimo, mora biti jednako ulasku napred pomenutog mačka u ostavu gde su zacarile štetočine.

Autor je književnik