Oni koji su oprostili Dinu Merlinu, nisu oprostili Bori Čorbi

Iskreno, ma da znam da se jedan broj ljudi neće složiti sa mnom, ne zameram mu.

Ne zameram mu, jer kad si više godina meta snajpera i svih vrsta artiljerijskog oružja od strane ljudi koji su se na moju žalost predstavljali kao moji sunarodnici, teško da možeš da govoriš drugačije.

Teško je lepo govoriti o ljudima koji žele da te ubiju i koji granatiraju tvoj grad. Kad su ga zvali na koncert mira u Beogradu, odbio je.

Rekao je doći ću kad na Beograd budu padale granate. Slagao je. Kad su na Beograd padale granate, naravno, nije došao.

Ni to mu ne zameram. Bez obzira što sam svih, valjda 78 dana bio u Beogradu, bez obzira što mi je od posledica stresa u toku bombardovanja preminula majka, ne osuđujem nikoga što je otišao.

A mnogi koji su ostali gledali su svoja posla i grabili ka svojim ciljevima ili imovini. Ali to nije tema ovog teksta.

Jedino što zameram Dinu Merlinu je koketiranje sa folkom i duet sa Vesnom Zmijanac. Ali ok, sto ljudi, sto ćudi, odavno sam izgubio iluziju da su ljudi kvalitetni onoliko, koliko kvalitetnu muziku slušaju.

Jedan deo mojih sunarodnika mu je sve navedeno oprostio, te je u Beogradu na njegovim koncertima bilo više desetina hiljada ljudi.

Koliko se sećam, 2011. i 2023. I to baš tako treba da bude. LJudi treba da idu i rade ono što najbolje znaju, tamo gde to neko hoće da čuje i vidi.

Uz sve to, Beograd je uvek bio otvoren grad koji je koliko god se menjao, uvek bio spreman da nekog primi, ugosti, ali i da mu kao Dinu Merlinu omogući da zaradi lovu. I to je uredu. On je pevao, oni su platili karte i slušali. Meni je tu sve ok.

O nedavno upokojenom Bori Čorbi znam mnogo više. Ne sve, jer o Bori uveren sam ni najbliži prijatelji nisu mogli znati sve.

Slušao sam ga od osnovne škole i za razliku od Dina Merlina, Bora Čorba je sa članovima „Riblje Ćorbe“ ostavio impozantnu muzičku i pesničku zaostavštinu.

Prva četiri albuma najpopularnije rok grupe sa ovih prostora, predstavljaju prava remek dela.

S obzirom na činjenicu da sam se pre četvrt veka okumio sa danas jedinim živim članom „čorbine“ prve postave, a sa ostalima postao jako dobar drug, imao sam priliku da rad ove grupe sagledam malo bolje od mnogih drugih. Boru sam poznavao najmanje, jer svako osim najbližih prijatelja ko kaže da ga je dobro upoznao ne govori istinu.

Desetak razgovora u kojima se retko kada moglo zaći u ozbiljne teme, ne računam u preteranu bliskost. Ono što sam ipak mogao da zaključim, Bora je bio srdačan, ljubazan i ma da već tada blago narušenog zdravlja, uvek spreman za razgovor, podršku…

Ako analiziramo njegov životni i muzički put, lako ćemo zaključiti da nije bio dosledan.

Pogubio se u svojim stavovima, menjao stranke i političke idole. Zamerili su mu to mnogi, pa i sam autor ovog teksta. Jer rokenrol nije samo muzički pravac.

To je specifična životna filozofija, koja prezire svaku vrstu autoriteta, autokratije, diktature, kulta ličnosti… I nije lako pridržavati se celog života onoga što propoveda rokenrol.

Naročito nije lako kada se rodiš u jednoj zemlji, a tokom života ti se ona raspadne, pa živiš u još nekoliko država kojima ne umeš da zapamtiš ni ime, kad tvoj narod proteruju sa kućnog praga, kad na tvoj grad bacaju bombe, kad si meta za odstrel najmoćnijeg bračnog para u zemlji jer si imao hrabrosti da i njega, a naročito nju izložiš ruglu.

Lako je u takvim životnim okolnostima „pobrkati lončiće“. Nekad je bio tamo gde ne treba da bude, često je pevao tamo gde nije trebao, još češće je govorio nešto što nije trebao.

U nečemu je ipak ostao dosledan. Nikada, nakon ratova devedesetih nije pevao u Hrvatskoj, a bilo je jako primamljivih ponuda.

I vidiš, ja mu ovu doslednost zameram.

Kao što Dino Merlin treba da ide i svira tamo gde žele da ga vide i čuju, tako je i Bora svojim neodlaskom u Hrvatsku samo uskratio svojim fanovima mogućnost da ga vide I slušaju legendarni „Čorbin“ zvuk.

A ljudi se ne dele po nacijama, niti veroispovestima, već po onome što nose u duši. Ali takav je bio Bora. Naljutio je mnoge.

I ovde moram da upotrebim sjajnu definiciju Marka Vidojkovića, koji hiruški precizno konstatuje da oni koji misle da je Bora izdao njih, ne razumeju da je on zapravo izdao samog sebe.

Kako život režira najveće drame, tako je Bora završio u Sloveniji, zemlji „bećkih konjušara“, kako ih je u nekoj svojoj stranputici neoprezno nazvao. Svi međutim zaboravljamo zašto je završio tamo. Zbog ljubavi.

A zbog ljubavi se svašta radi. Onaj ko zbog ljubavi nije radio sve i svašta, nije stvarno voleo. I gle čuda on je prihvatio njih, a oni su prihvatili njega. To dokazuju obični ljudi koji su ga tamo upoznali, ali i pune dvorane širom Slovenije.

Ružne reči su zaboravljene i oproštene.

Nekako mi se nesumnjivo čini da oni koji su oprostili Dinu Merlinu i pojurili na njegove koncerte, nisu oprostili Bori. I obrnuto.

Mnogi od onih koji su oprostili Bori, rado bi zabranili ulaz Dinu Merlinu u Srbiju. Ne treba tako. Rekoh već, da sam Dinu davno oprostio i naveo sam razloge za to.

Bori, ma da se sa njim često nisam slagao, a pre šest godina o tome nisam ćutao, oprostio sam sve. Zbog prva četiri albuma, dečačke iskrenosti i ljubavi koja je na kraju pobedila.

Oprostio mu je i Jura Stublić, oprostivši se od njega biranim rečima. Probajte i vi da oprostite i Dinu i Bori, biće vam od toga bolje, verujte.

Možda primer ljubavi koja je obeležila poslednje godine Borinog života treba da sledimo svi. Verujem da je spas u ljubavi.

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.