Onlajn nastavo, srećan ti rođendan!

Nižu mi se sećanja… U nastavničkoj viber grupi tog 16. marta kovidne 2020. vladala je dobra atmosfera… Bodrili smo jedni druge, šalili se… Disali smo kao jedan u toj viber (g)rupi. Mislim da, kao kolektiv, nikad nismo bili bliži i da su sve eventualne, dotadašnje međusobne distance prevaziđene. Već sutradan, 17. marta, stiže prvi dopis iz resornog Ministarstva. U sajber zbornici – opšta uzbuna!

Formiraju se viber grupe – svako za svoje odeljenje, svako za svoj predmet. Molim učiteljice da me pridodaju u grupe svojih odeljenja kako bih mogla đake da uključim u nastavu. Upisujem ubrzani kurs Youtube tečaja i savlađujem gradivo iz oblasti upotrebe svih potrebnih alata za novi, nametnuti zanat.

Tek 20. marta uspevam da održim svoja prva tri časa. Deca vredna, aktivna… Sviđa im se. Nema galame, ni upadanja u reč. Komuniciramo tonskim zapisima i pisanim porukama. Nedugo zatim dolazi do prve žučne rasprave u grupi prvog razreda jer roditelji prvačića ne mogu da se dogovore kada da imaju engleski. Ljuta sam, ali ih razumem. Šta će prvom razredu engleski kada imaju previše zadataka iz srpskog jezika i matematike?! Govorim više od petnaest godina da je uvođenje stranog jezika u prvom i drugom razredu osnovne škole besmisleno, ali ko sluša jednog običnog prosvetnog radnika?!

RTS časovi engleskog jezika počeli su da se emituju 23. marta. Čini mi se da je, za mene, tek tada počela prava agonija. Televiziju ne pratim godinama unazad, ali zbog potrebe službe morala sam da se vratim poznatoj spravi. Ponedeljkom i četvrtkom hvatala sam beleške kao na fakultetu. „Svađala sam se“ sa RTS koleginicama jer učenicima mlađih razreda govore o „mapama uma“. „Sukobila sam se“ i sa jednom koleginicom kada se obratila svojim TV đacima: „Draga moja dečice, sigurno su vam vaše bake i deke kupile bicikl. A znate li kako se na engleskom kaže „bicikl“?… Kaže se baaaik… Zapamtite – baiiik! Tako je! Bravo! Obraćam se televizoru: „Kakve bake, kakve deke, kakvi bicikli?! Većina baka i deka mogu svojim unucima da priušte samo kesicu bombona ili čokoladu. A kako da im i to daju kada su u izolaciji?!“

Jednom prilikom sam „upala“ na čas srpskog jezika za prvi razred. Slušam učiteljicu koja kaže: „Deco, zapišite polako – Jocina zamišljena igra, a sada stavite tačku na kraju rečenice.“ Izvinjavam se što sam joj banula na čas bez najave poput nekog supervizora, ali… STRUKO, oglasi se!

Moje kolege i ja smo tri meseca svakodnevno izveštavali o zdravstvenom stanju dece, svakonoćno arhivirali pristigle domaće i ostale zadatke u vidu fotografija i tonskih zapisa. I dok je sve to trajalo gotovo redovno smo zatrpavani dopisima, vodili redovnu evidenciju u elektronskim dnevnicima i pisali operativne planove svake nedelje.

Uspeli smo nekako da završimo prošlu školsku godinu. Završićemo i ovu koja je prešla više od dve trećine svog puta koristeći tri „prevozna sredstva“: nastavu u školi; nastavu od kuće; a najčešće malo ovako – malo onako.

Kažu da će nastava na daljinu nastaviti da živi i kad sve ovo prođe. Neka… Samo se iskreno nadam će njen drugi rođendan biti proslavljen u pravim učionicama i sigurna sam da je niko neće vući za uši.

Autorka je profesorka engleskog jezika