Ono što ni Hadži Antić nije hteo

Javno je žigosao osnivača „Evropljanina“ kao NATO izdajnika i optužio ga da je prizivao bombardovanje svoje domovine. Slavko Ćuruvija ubijen je samo nekoliko dana nakon što je tekst „Ćuruvija dočekao bombe“ pročitan na Drugom dnevniku RTS.

Specijalni sud za organizovani kriminal pozvao je Martića prošle godine da svedoči na suđenju pripadnicima Službe državne bezbednosti optuženim da su ubili Slavka kako bi se rasvetlile okolnosti pod kojim je nastao zlokobni tekst. Bivši glavni urednik Politike Ekspres javno je obelodanio da je nalog za potkazivanje kolege dobio od direktora i glavnog urednika Politike Hadži Dragana Antića.
Ne verujem da se iko iznenadio. Antićeva bliskost i lojalnost bračnom paru Milošević bile su legendarne. Ali zašto Hadži Dragan Antić taj gnusni posao nije sam obavio? Zašto kukavički napad na kolegu nije objavio u listu koji je lično uređivao, u Politici? Zašto je izabrao manje uticajnu Politiku Ekspres? Ne znam da li je štitio sebe, ili nešto veće od sebe – ugled najstarijeg lista na Balkanu.
Pravi odgovor možda nikada nećemo saznati. Ali prateći Martićevo svedočenje ni sanjao nisam da ću, u svojstvu predsednika Komisije za utvrđivanje činjenica o ubistvima novinara, uskoro od Uredništva Politike morati da tražim odgovor na mnogo teže i neugodnije pitanje.

Kakav se to strašan obrt u Politici dogodio osamnaest godina posle zločina nad Slavkom, da je 19. maja osramoćenom bivšem glavnom uredniku dozvolila da na stranicama Politike radi ono što je 1999. radio u Politici Ekspres – da blati sa predumišljajem i optužuje bez dokaza („Ćuruvija, Račak i Gordić“, Politika od 19. maja)? Ono čime svoj list 1999. nije hteo da ukalja čak ni intimus bračnog para Milošević?

Kakav uopšte može da bude razlog da Politika dozvoli Đorđu Martiću da bez dokaza prlja Slavka Ćuruviju i Zorana Đinđića, ljude koji više ne mogu da se brane? Ne pitam za motive Đorđa Martića, njegova je uloga završena, njegov profesionalni integritet nemoguće je dići iz mrtvih. Pitam za motive lista koji je proteklih godina dostojno čuvao uspomene na kolegu stradalog zbog slobode govora i premijera ubijenog u sačekuši.

Ako ostavimo po strani sve u čemu se u srpskom novinarstvu i politici danas ne slažemo, u jednom se sigurno slažemo: Ćuruvija i Đinđić su bili žrtve političkih atentata. Zločini koji su nad njima počinjeni ničim se ne mogu pravdati. Đorđe Martić nije čitaocima Politike ponudio ni činjenice, ni dokaze, ni svedočanstvo koje iz prve ruke rasvetljava tragične događaje. Servirao im je ono što izgleda jedino ume, podmukle insinuacije i neproverenu kombinatoriku svojstvene lošem novinarstvu.

Duboko me uznemirava što Politika to objavljuje, osamnaest godina posle Slavkovog ubistva.