Opasna reč – Jugoslavija

Znam šta su mnogi pomislili sad, ali polako…

Pozivam na hrišćansko/muhamedansko razumevanje i toleranciju.

Pa, nije mojoj malenkosti to baš danas, tek onako palo na pamet. Dakle, šta taj toponim znači za vas?

Iluziju, utopiju, propalu ideju, promašaj, nostalgiju, neko bolje vreme? A je l’ možete malo konkretnije?

Za mene Jugoslavija nije ni Ustav iz šezdeset treće, ni onaj iz sedamdeset četvrte, ni bilo koja politička kriza…

Ima ih i danas i kod nas i svuda… One su nekima neophodne!

Za mene je Juga (pazite, država je imala nadimak odmila!) nešto drugo. Evo, na primer:

– skakanje Mate Parlova u domaću (beogradsku) publiku nakon osvojene titule svetskog prvaka;

– hrvatski prevod Alana Forda;

– Grafit „volimo Jureka više nego bureka“ u Sarajevu, nakon što je Jure Franko (Slovenac) osvojio bronzu na domaćem terenu na olimpijadi u Sarajevu;

– Egzaltirani uzvik navijača u hali u Splitu uoči početka utakmice Jugoplastika – Partizan kada im je javljeno da je Mateja Svet pobedila u trci slaloma u Svetskom kupu;

– Oduševljenje na splitskom Poljudu kada je Topić (srpske nacionalnosti) 90. preskočio 2,34;

– Pesma „Cijeli život čekam priliku da pjevam u Beogradu rokenrol“ jednog drugog Topića (hrvatske nacionalnosti); takođe i njegova pesma Makedonija;

– pesme koje su o nesrećnoj ljubavi prema nekoj Beograđanki pevali Hari (Mata Hari), Halid Bešlić i Plavi orkestar;

– emisija koju je Branko Kockica napravio sa decom iz Slovenije;

– Jura Stublić, koji u svojoj pesmi pominje Studio B;

– popularnost koju su Otpisani imali u Hrvatskoj i Kapelski kresovi u Srbiji;

– emisija Sportski pregled i izveštaji sa utakmica prve lige;

– Politikin zabavnik;

– dečje emisije iz Zagreba, Sarajeva i Beograda, koje se gledaju svuda;

– hrvatski reditelj Vatroslav Mimica, koji pravi film Banović Strahinja;

– Mostarac DŽenan Salković, koji piše tekst pesme Jefimija, niške grupe Lutajuća srca, inspirisan srpskom srednjovekovnom monahinjom i pesnikinjom;

– selidba Branka Miljkovića u Zagreb i Tina Ujevića u Beograd;

– uključenje Mladena Popovića iz beogradskog studija u „Live aid“ i pesma Za milion godina sa izvođačima iz svih republika;
– pesma Bijelog dugmeta na albanskom;

– Ostala si uvijek ista, koja postane hit svuda

– slavljenje Zvezdine titule evropskog prvaka u Sarajevu i Jugoplastikine u Beograd;u

– Sedmorica mladih;

– dueti Vlade i Izolde, Zane i Bebeka, Slađane i Dada, Dina i Vesne;

– dubl Lupulesku – Primorac;

– Đorđe Balašević;

– Rokeri s Moravu na veoma posećenom koncertu u LJubljani;

– Doris, Brena, Ismeta, koje pevaju pesmu o Jugoslaviji (ili Jugoslovenima);

– Kviskoteka;

– Top-lista nadrealista;

– razna druga mešanja koja to nisu bila – bilo je to, prosto, normalno. Sad su u modi neke drugačije kombinacije… koje neće ostati zapamćene, još manje izazivati pozitivno sećanje (da izbegnemo tu strašnu reč – nostalgija).

Kao da je bilo nekad… ili kao da nije bilo nikad, a bilo je i neće biti više.

U toj Jugoslaviji bi Vučić, Bakir i Kolinda i slični bili široj javnosti popuno nepoznati ljudi iz Beograda, Sarajeva i Zagreba i ko zna otkud.

Čuje se da su sada najveći protivnici svih neki Jugosloveni… Koji? Gde? Pa, dobro, da ne bude da su opet izmišljali, evo jednog priloga njihovoj tezi!

A Jasenovac, Jadovno, Lora, Ovčara, Bratunac, Srebrenica, Foča, Staro sajmište, nisu naličje te Jugoslavije. To su naličja ljudskog razuma, tj. to su prava lica nekih (ne)ljudi.

I nisu se desila u Jugoslaviji! Desila su se nakon kolapsa Jugoslavije(a).

E, sad… na svakom od nas (tj. na mentalnom sklopu) je koju će priču da forsira…

Autor je profesor književnosti iz Kraljeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.