Opasne laži predsednika i asistenata

Ova sumanuta objava pojavila se na naslovnim stranama pomenutih mentalnih trovača.

Njen tvorac je niko drugi do Milenko Jovanov, šef poslaničke grupe SNS-a, koji se proslavio otkrićem da je supruga Vuka Jeremića najveći diler droge na Balkanu. Izgovorio je pre nekoliko godina tu ludost, i nije za nju odgovarao.

To ga je osokolilo da nastavi da se „ističe“ smišljanjem i javnim iznošenjem opasnih laži. Ova sadašnja, kao i sve prethodne izrečene od predsednika i njegovih asistenata u uništavanju države, ima jednostavan cilj. Potrebno je zatrpati građane što sumanutijim informacijama kako bi većina izgubila kontakt sa realnošću.

Otrovne reči poslate u etar treba da učvrste hipnotisane građane u uverenju da je Vučiću svakodnevno ugrožen život. Svi koji u to veruju osetiće da je i njihov život ugrožen, jer, ako se preti predsedniku, koji je čuvar Srbije, šta će se dogodite svima njima koji čine tu Srbiju ako se njemu nešto desi.

Osećanje životne ugroženosti rađa strah i mržnju. I jedno i drugo stvaraju nepodnošljivu napetost, koja teži razrešenju.

Može da se ispolji emotivnim pražnjenjima preko društvenih mreža, ali i da se transformiše u otvorenu agresiju prema „neprijatelju“.

Spoljašnji neprijatelji su nedostupni, ali je zato Dragana Rakić tu, blizu, sama je na ulici, u prevoznom sredstvu, u javnim objektima… Sa njom je obračun jednostavan.

Generatori i kreatori ovakvih monstruoznih hajki na neistomišljenike to i žele. Treba oni koji građanima otkrivaju sve nepodopštine uzurpatora države da osete strah za svoju, i bezbednost svojih bliskih i da ućute.

Maksimalno su pojačali svoje zločinačke aktivnosti od kada su u aktuelnom skupštinskom sazivu opozicioni poslanici, jer ne mogu da zaustave informacije i afere o njihovim nedelima. Vrhovni uništitelj se oseća nesigurno i nespokojno.

Uverio se tokom dvodnevne debate o svemu i svačemu da njegovi poslušnici, osim što urliču, psuju i vređaju ne poseduju nikakve sposobnosti da građanima otkriju neke neverovatne stvari o njegovim „neprijateljima“.

Jesu mu frenetično aplaudirali i histerično vikali „da ga ne daju“, ali to nije izazvalo nikakve posebne reakcije. On se borio sam.

Iscrpeo je sav repertoar otrcanih fraza, laži i spinova, vikao je i dodvoravao se „narodu“. Sve teške optužbe potkrepljene argumentima i dokazima je jednostavno proglasio lažima jer zna da niko iz zakonodavne i sudske vlasti neće prstom da mrdne, pošto su ove institucije samo dekor njegove „demokratije“.

Nije bio zadovoljan jer je njegova hipertrofirana narcisoidnost bila ozbiljno uzdrmana rečima Zorana Lutovca: „Ja Vas prezirem.“ Mržnju može da podnese, jer je to emocija koja ga inspiriše i pokreće. Ako detektuje da njega mrze, to otkriće mu pothranjuje osećanje veličine i izuzetnosti jer se odavno identifikovao sa državom.

„Država, to sam ja“ je temelj njegovog samoljublja vere i sigurnosti.

Doživljaj da onaj ko mrzi njega mrzi Srbiju je nepresušni izvor inspiracija za proizvodnju neprijatelja i njegovu borbu protiv njih.

Prezir je nešto sasvim drugo. Pokreće osećanje bezvrednosti i prlja mu idealizovanu sliku o samom sebi.

Ugrožava ga i poništava, zbog čega ima potrebu da se osveti za nanetu bol. Možda je Zoranu Lutovcu u takvom kontekstu ubrzo stigla preteća poruka a Dragana Rakić proglašena za teroristu.

Verujem da predsednik Demokratske stranke i njegova zamenica imaju dovoljno mentalnih kapaciteta da se sa ovim napadima nose, ma koliko ugrožavajući bili.

Pitanje je kako ćemo se mi ostali nositi sa saznanjem da nam životi i budućnost zavise od infantilne ličnosti ozbiljno uzdrmanog emotivnog i saznajnog statusa, koja je davno prestala da obitava u realnosti.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.