Opasne posledice posete Makrona

Od silnog oduševljenja onolikog sveta – političara i njihovih svita, novinara, brojnih „slučajnih“ posetilaca Kalemegdana – niko nije obratio pažnju na to da je E. Makron Srbiju i tzv. Kosovo izričito naslovio kao „dve države“. U našoj široj javnosti te reči treba da odigraju ulogu anestetika u glasno najavljenoj operaciji na otvorenom srcu Srbije koja treba da se obavi u Parizu u septembru. To je ono srce koje je neovlašćeno i nepozvano bilo ponuđeno „velikom Makronu“ ispred spomenika zahvalnosti Francuskoj.

Tim povodom, predsednik Vučić imao je jako zanimljivu izjavu. Rekao je: „Ja ću se dok sam živ zalagati za kompromis“. Izjava je, kao i sve njegove, dvosmislena, tj. sadrži dva značenja: prvo, da se predsednik neće povući sa trona dok je živ; drugo: da njegov život zavisi od „kosovskog kompromisa“. Ovo drugo značenje nam je sada mnogo interesantnije.

Iz dosadašnjeg iskustva jasno je šta predsednik podrazumeva pod kompromisom. To je, najpre, razmena priznanja tzv. Kosova za zajednicu srpskih opština. To bi praktično značilo razmenu svega nizašta. Priznanje je u međunarodnim odnosima supstantivna stvar, koja je potrebna tzv. Kosovu od strane Srbije a ne obratno. S druge strane, ono što je Srbija trebalo da dobije zauzvrat, zajednica srpskih opština, još pre Briselskog procesa postala je ustavna i partnerska – za države koje su ga priznale – obaveza tzv. Kosova.

Kada ni to nije dobio, predsednik je ponudio „razgraničenje“ kao kompromisno rešenje. I opet je hteo da sve da nizašta, jer se priznanje opet nudi za nešto što po sebi nije dobitak – fino regulisanje međudržavnih granica, gde obe strane teritorijalno dobiju onoliko koliko daju. Toliko o kompromisnim ambicijama predsednika Srbije pre najnovijeg dila sa predsednikom Francuske, koji bi trebalo da se ostvari u septembru u Parizu.

Stvar je medijski predstavljena kao okretanje novog lista u tegobnoj sagi o Kosovu. Ali, šta je tu novo? Da li je predsednik Makron za jotu pomerio francuski zvanični stav o ovom pitanju? Ni govora! On je samo izgovorio čarobnu reč „kompromis“, pun poverenja u Vučićevu spremnost da za „nešto“ prizna tzv. Kosovo. Videli smo od kakvog je materijala to „nešto“. Francuski predsednik u ovoj igri ima u vidu pre svega svoju ličnu poziciju u evropskim relacijama. Kako mu je u sopstvenoj zemlji popularnost pala na deset odsto, ovo je zgodna prilika da se okuša u evropskoj politici preuzimajući štafetu Angele Merkel.

Ali, pored svega, Francuska je imala i još ima neke posebne veze sa časnim liderima kriminalne narko tvorevine, koja se zove „Republika Kosovo“. U svojim uzbudljivim spisima objavljenim u Lozani 2018. godine, Dik Marti, glavni izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o trgovini organima u Pokrajini i Severnoj Albaniji, piše i sledeće: „Istina je da je francuski doprinos bio ogroman.

Kao što su nam to potvrdili dobro informisani izvori, francuske obaveštajne službe su održavale privilegovane odnose sa Tačijevom grupom… Istraga Special Investigation potvrđuje da je Hašim Tači bio angažovan kao agent francuskih obaveštajnih službi. Pjer Sirami, bivši pomoćnik direktora Generalnog odseka za spoljnu bezbednost, navodno potvrđuje: Tači je bio jedan od naših agenata i mi smo ga finansijski podržali. Nabavili smo mu oružje…“, i mnogo toga sličnog. (Nav. prema Dik Marti, Izvesna predstava o pravdi, Novosti, Beograd, 2019, str. 250-251).

Sasvim je sigurno da je ovo poznato i Makronu i Vučiću. Ali, to im nije smetalo da ispred spomenika zahvalnosti Francuskoj pred prisutnom masom i brojnim TV auditorijumom odigraju predstavu o dva nežna srca. U svetlosti činjenica koje je izneo Dik Marti dva predsednika su najavila vraćanje procesa „Beograd-Priština“ u stare tračnice. Drugim rečima, kao i do sada ove činjenice neće ni najmanje uticati na determinisani tok stvari.

Neko će reći, materijal o kriminalnim radnjama najviših predstavnika tzv. Kosova sada je pred jednim specijalnim sudom i taj proces ne bi trebalo da utiče na rešavanje „kosovskog pitanja“. I kada bi taj proces išao sigurnim sudskim putem, on bi morao imati uticaj na sve političke aktere u kosmetskoj stvari, a posebno srpske. Ako, pak, imamo u vidu činjenicu da su od osnivanja Specijalnog suda trojica tužilaca (svi Amerikanci) podnosili naprasne ostavke, tada bi ta posebna činjenica morala dodatno da alarmira pažnju svih, a posebno političkih ljudi. To, međutim, nije slučaj. Svi se ponašaju kao da tako nešto ne postoji, a reč je o činjenicama koje su mnogo teže i gore od nasilnih carina, koje jedine uzbuđuju srpskog predsednika. On priređuje neviđenu feštu najvišem predstavniku Francuske, zemlje čije su ruke bile do lakata u krvi srpskih žrtava najmračnijih trgovaca organima.

Autor je profesor FPN i predsednik Državotvornog pokreta Srbije