Opasni poduhvati

Glavno obeležje novog zakona je da se restriktivnim merama i kažnjavanjem mediji učine odgovornijim. Demokratsko uređenje države naravno podrazumeva i postojanje zakonom propisanih represivnih mera, koji služi da se brani pravni poredak države. Pitanje koje sledi jeste da li se javnost i mediji mogu učiniti odgovornijim i slobodnijim ako se Zakonom pooštri kažnjavanje za neodgovorno i zlonamerno medijsko informisanje građana?

Mediji su konstitutivni element demokratije ako im je zagarantovana sloboda izražavanja, a to je preduslov koji omogućava javnu kritiku i kontrolu svih odluka koje vlasti donesu u ime građana. Sloboda izražavanja je prvo određenje medija u demokratiji. Drugo važno određenje medija mora biti odgovornost, a preko odgovornosti mediji uspostavljaju svoj kredibilitet i ugled u javnosti i celokupnom demokratskom društvu.

Zato je osnovno pitanje da li se kažnjavanjem mediji mogu učiniti slobodnijim i odgovornijim kako bi uspešno obavljali svoju pravu ulogu? Razumno je pretpostaviti da bi recept kažnjavanja već odavno bio opšteprihvaćen u razvijenim demokratskim državama kada bi taj recept bio pravi i delotvoran.

Šta su onda uspešne demokratske država u definisanju medijske sfere uradile umesto primenjivanja represivnih mera? Najpre, pošto mediji imaju tako važnu ulogu u demokratskom sistemu, za medije moraju u potpunosti važiti stroga demokratska pravila. To se pre svega odnosi na princip transparentnosti koji mora biti apsolutan u medijskoj sferi.

A to konkretno znači da se mora znati vlasnička i upravljačka struktura medija. Da li naša javnost zna ko su vlasnici i upravljači medija i sa kolikim kapitalom raspolažu? Da li naša javnost zna koje firme posluju na medijskom tršištu Srbije i koliki se profit ostvaruje u medijskoj sferi? Da li naša javnost zna da li i koji političari imaju vlasničkog i upravljačkog udela u firmama koje posluju sa medijima?

Pažnju privlače informacije da ima političara koji obavljaju važne državne poslove i istovremeno imaju veliki udeo u firmama koje posluju u medijskoj sferi. Tu se pominju gradonačelnik Dragan Đilas, Srđan Šaper i Nebojša Krstić, koji su saradnici Borisa Tadića. Sve ovo prirodno otvara pitanja koliki je uticaj političara na medije ako se pokaže da određeni političari imaju firme koje posluju sa medijima?

Odgovori na ova pitanja i čvrsto insistiranje na principu transparentosti dugoročno bi mogli da pospeše i slobodu i odgovornost naših medija. Kažnjavanje po svemu sudeći imaće obrnut efekat: njime će se smanjiti i sloboda i odgovornost najvećeg dela medija u Srbiji. Premda prikrivena ali jasna zamisao da će kažnjavanje biti selektivno i da će na udaru biti „njihovi“ a ne „naši“ mediji pogubna je za demokratiju. Previše to miriše i podseća na sistem koji je decenijama zarad ideoloških interesa držao sve medije pod čvrstom kontrolom u Srbiji. Mediji moraju biti slobodni, potpuno transparentni i odgovorni da bi Srbija bila demokratska država. Sve ostalo su opasni poduhvati koje ne poznaje demokratski svet, pa prema tome ništa dobro neće doneti ni Srbiji.

Autor je član Političkog saveta DSS