Opasno neznanje ili nešto više

Kad je rečo prvima, imam u vidu da su oni i posle poraza nacističke Nemačke napajani idejama da pripadaju rasno, genetički, više vrednim ljudima, nadljudima, predodređenim da vladaju manje vrednima, podljudima, među koje, iako arijevci, spadaju i Sloveni. „Naši“, ruski i drugi neonacisti, po svemu sudeći, to ne znaju i slave Hitlera, prihvataju njegovu ideologiju. Preneću, u prevodu, nekoliko odlomaka iz Hitlerovog „Mein Kampfa“ (44. neskraćeno izdanje na nemačkom).

„Ne može se dovoljno oštro naglasiti da svaka nemačka unutrašnja kolonizacija ima u prvom redu služiti tome da se otklone socijalne nepravilnosti, pre svega da se zemljište izuzme od opšte spekulacije, ali nikad ne može biti dovoljna da se bez novog zemljišta obezbedi budućnost naroda.“ (str.149) „…Ali kad danas u Evropi govorimo o novom tlu i zemljištu, u prvom redu možemo misliti samo na R u s i j u i njoj potčinjene rubne države. Izgleda da sama sudbina želi da nam da putokaz… Ogromno carstvo na istoku zrelo je za slom. Kraj jevrejske vladavine u Rusiji biće i kraj Rusije kao države. Nas je sudbina izabrala da budemo svedoci katastrofe, koja će biti najjača potvrda tačnosti narodne rasne teorije.“ (str.742-3)

Ima mesta u knjizi, a još više u svedočenjima (recimo Raušninga) šta je Hitler govorio u uskom krugu, iz kojih se vidi da je Slovenima bilo namenjeno da budu sluge više rase, germanskih nadljudi. Što se tiče Srba, evo šta, na primer, kaže povodom Principovog atentata na Franca Ferdinanda u Sarajevu na Vidovdan 1914: „Najveći prijatelj Slovena pao je pod zrnima srpskih fanatika. Onaj ko je poslednjih godina imao priliku da trajno posmatra odnos Austrije prema Srbiji, taj nije ni za trenutak mogao sumnjati u to da je kamen počeo da se kotrlja, u čemu više nije moglo doći do zaustavljanja. Bečkoj vladi čini se nepravda kad se danas zasipa prekorima oko forme i sadržine ultimatuma koji je postavila. Nijedna druga sila na svetu ne bi na istom mestu i u istom položaju mogla delati drukčije. Austrija je na svojoj južnoj granici imala neumoljivog neprijatelja, koji je u sve kraćim periodima izazivao monarhiju i koji nikad ne bi labavio dok na kraju ne bi ipak nastupio pogodan trenutak za rušenje carstva.“ (Str.173-4)

Poznato je šta je Hitler govorio o Srbima kad je obavešten o puču 27. marta 1941. Poznato je i šta je naredio, uključujući bombardovanje otvorenog grada Beograda 6. aprila i sledećih dana, kao i komadanje Jugoslavije, pri čemu je delove (današnje) Srbije koje nije okupirao dodelio Mađarskoj, Bugarskoj, Italiji, odnosno Velikoj Albaniji i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Manje su poznati planovi za period posle očekivane pobede u Drugom svetskom ratu: stvaranje države podunavskih Nemaca, sa „Princojgenštat-om“ (PrinzEugenStadt, kako bi bilo novo ime Beograda) kao glavnim gradom.

Kad se zna ovo, što je samo delićukupne slike o Hitlerovom odnosu prema Slovenima, uključujući Srbe, opravdano je posumnjati u zdrav razum onih koji ga uznose do neba, nose njegove fotografije, ističu kukaste krstove, dižu desnu ruku na pozdrav i slično. Ili ga, kao notorni judeofob Ratibor Đurđević, proglašavaju za velikog vizionara.

Mnogi od neonacista i drugih desnih ekstremista, propagatora antisemitizma, govore o sebi ne samo kao o dobrim Srbima nego i dobrim vernicima Srpske pravoslavne crkve. Ne znaju, ili neće da priznaju kako znaju, da ih je SPC zbog širenja mržnje prema Jevrejima oštro kritikovala i odbila svaku vezu s njima. O tome je 5. februara 2002. Sinod SPC objavio i posebno saopštenje, u kojem se, između ostalog, može pročitati sledeće: „… Blagodareći, uveliko, baš blagotvornom uticaju Pravoslavlja kao vere i kao životne prakse – srpski narod jedan je od onih evropskih i hrišćanskih naroda, nažalost malobrojnih, u kojima niti su postojala niti postoje antijevrejska osećanja i raspoloženja, a kamoli nehrišćnski progoni i neljudski pogromi Jevreja, što i jeste teško izbrisiva mrlja u istoriji i na savesti pojedinih naroda… Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve odgovorno izjavljuje pred Bogom i pred javnošću, da, uprkos pomenutoj mimikriji i manipulisanju crkvenim, konkretno pravoslavnim terminima i simbolima, antisemitski nastrojeni pojedinci ili grupe ni na koji način ne izražavaju ni Srpsku Pravoslavnu Crkvu ni Pravoslavlje uopšte nego izražavaju samo sebe i nikog više. Srpska Pravoslavna Crkva ili Pravoslavna Crkva u svetu niti može niti hoće da snosi bilo kakvu odgovornost za bilo čije antisemitske iskaze i postupke; ona ih, naprotiv, odlučno odbacuje i osuđuje.“

U tom saopštenju je oštro poimenično osuđen dr Žarko Gavrilović, paroh beogradski u penziji, zbog njegovog učešća u antijevrejskim manifestacijama i njegovih izjava o incestuoznom ponašanju Jevreja. Taj isti čovek je pre neki dan na televiziji B 92 nastavio svoju prljavu rabotu, a između ostalog se pokazao kao neznalica, navodeći da su Hazari (kojim imenom naziva Jevreje „da se Vlasi ne sete“) bili muslimani, što nije tačno. Naprotiv, nalazeći se između pritisaka da prime hrišanstvo ili islam, vladari tog turskog naroda primili su judaizam.

Najzad, naši neonacisti vole da se identifikuju sa generalom Dragoslavom-Dražom Mihailovićem, komandantom Jugoslovenske vojske u otadžbini. Kao SPC, tako bi ih se i on odrekao. On u svom telegramu br. 884 od 7. aprila 1944, čija se kopija čuva u Vojnoistorijskom institutu pod A, 55-1-22 i 66-2 poručuje: „U ovom ratu stradali su Jevreji gore nego mi Srbi, a mi nikada nismo bili protiv onoga ko strada, pa nećemo ni sada… Antisemitski napad ne sme da se pojavi ni u štampi ni u propagandi. Zabranjujem svaku grdnju kao i raspirivanje mržnje prema Jevrejima u govorima, na javnim sastancima ili privatno po krčmama prilikom iznošenja mišljenja pojedinaca… Ako većkao pravi hrišćani ne možemo da razvijemo bratsku ljubav prema Jevrejima, onda ne treba da raspirujemo mržnju prema njima. Sa svakim onim koji bude u ma kom pogledu ma šta rekao s namerom da bude protiv Jevreja, što ću smatrati radom na ostvarenju programa ljotićevaca, postupaću po zakonu i nadležnosti“.

Kad se sve navedeno ima u vidu, još više zbunjuje i zapanjuje činjenica da se neki mladi ljudi kod nas i u još nekim slovenskim zemljama oduševljavaju Hitlerom i koriste nacistička znamenja. Da li je posredi samo neznanje?