Opasnost „mešanja sa strane“

Gordana Logar Verovatno nenaviknuta, čak i inače dobro obaveštena i stručna javnost, da je prirodno da se u svetu na novinarska pitanja mora odgovoriti, makar bila i suvišna, pokazivala dozu neznanja i imala odlike skrivenih namera, nešto kao zavere (?), reagovanje Stejt departmenta SAD (SD) na ministarske izjave u Srbiji, a protiv Nato države na Kosovu, uglavnom je ovde prihvaćeno kao nepotrebno. U stilu: šta imaju oni da ocenjuju šta jeste, a šta nije stav srpske Vlade, iako se zna da su nedavno neki zvaničnici srpski, pa i šef diplomatije, zapravo zvanično objasnili Konodlizi Rajs šta jeste. Uprkos tome, reči portparola SD kao odgovor na novinarsko pitanje, videlo se to i između redova raznih komentara, protumačene su i kao mešanje u unutrašnje stvari (omiljena fraza iz doba hladnog rata koja na istočnim stranama ništa nije izgubila od značaja) Srbije.
Ipak, ovaj događaj, koji doduše jeste prethodio najnovijoj izjavi i samog premijera o pojavi Nato država (domaći doprinos političkoj teoriji i nastanku država, bez sumnje), mogao bi da bude samo jedan primer, mada nikako beznačajan jer je reč i o ponašanju države koja sebe smatra ozbiljnom, pravnom valjda i civilizovanom balkanskom i evropskom – koliko se i u čemu uopšte srpskoj Vladi može verovati? Šta od nje može da se očekuje, ko u njoj govori ono što će se dogoditi, ko samo pušta probne balone namenjene više koalicionim partnerioma nego građanima (oni baš nisu nikako na prvom mestu Vladinog interesovanja) i što bi se reklo uobičajenim dnevnim jezikom „šta nas uopšte čeka“? Kad se pogledaju, saslušaju ili tek onako usput čuju različita ministarska mišljenja o jednoj istoj stvari, nije isključeno da sasvim prosečan stanovnik ove zemlje može i da oseti zebnju za sutrašnjicu. Ne samo zbog porasta cena koje sigurno „neće uticati na pad životnog standarda“ (tvrdnja iz Vlade), niti zbog monopola dva-tri najmoćnija srpska novokomponovana „kapitalistička brenda pod zaštitom države“ koja visinom svojih zarada (marži) nadmašuju i posledice suše. Već i zbog nedavno iskazanog Vladinog saosećanja sa ugroženima pošto su sasvim netržišno ubedili (s nečijim poreskim ili drugim novcima), pekare i druge navodno robne proizvođače, slobodne od državnog mešanja, da narodu ostave cenu narodnog hleba na miru. Kad se tome doda i busanje u prsa sasvim nezaslužnih zvaničnika za pobede „srpskih tenisera na međunarodnim terenima“, onda je poznata politika zaluđivanja sa hlebom i igrama potpuno kompletna.
U takvim neprilikama stvarno se ne može znati šta je to što jeste neka vrednost (ne govori se o sistemu, još je izgleda rano) za ove ljude u srpskoj vladi. Da li je to stvarno ono što čini ministar V. Ilić ili je to istinski simbol vladavine danas u Srbiji? Zašto u takvom slučaju ministra Velju Ilića uopšte kritikovati, čak napadati u medijima ili u nevladinim organizacija, u Vojvodini zbog koncesija i puteva, kad premijer, vicepremijer ili neko drugi ko to može ne traži njegovu ostavku? Da li zato što bi onda „njegovi“ tražili nečiju drugu ostavku ili zato što to stvarno Vladi odgovara? I nije tu reč samo o tom putu od Požege do Horgoša, bila je i železnica i vagoni švedski s grafitima i stalno je bio samo ministar Ilić na meti medija, kao da je samo pojedinac, kao da nije ministar u Vladi jednog premijera i stranačkih koalicija.
O poverenju (nikako ne u povodu sto dana) Vladi u principu može sa takođe govoriti, u principe sumnjati. Kako prolazi promena svojine u Srbiji, kako ide privatizacija, ne samo zbog ljudi i viška socijalističke radne snage već uopšte uzev. Nije reč o raznim propalim poduhvatima već o neizrecivoj veštini srpske državne politike poslednjih godina da neka državna svojina kad pređe u privatne ruke propada, što je izgleda još jedan domaći specijalitet i doprinos ovog puta ekonomskoj i svojinskoj teoriji. Ovih dana u Šapcu na primer, ljudi sležu ramenima kad onako uzgred bez zadnje namere pitate šta je sa čuvenom institucijom Zaštita bilja, uvereni da i fabrike lekova ili boja na primer i mogu da propadnu, da se pomere, da ih neko osvoji ili pokrade, ali kako propada – bilje? Ima li ga još u Srbiji, vredi li, nije li to ranije bio neki čak čuveni brend (tad se zvalo drugčije, a svet ipak kupovao) i – nacionalno blago koje baš nije za uništavanje tek tako?
I na kraju, kad je reč o doslednosti, poverenju, datoj reči i iznad svega principijelnosti jedne Vlade u svakom pogledu u unutrašnjoj i spoljnoj politici, šta znači povodom pregovora o statusu Kosova prihvatanje ponude međunarodne zajednice, uključujući i Moskvu, „da su sve opcije na stolu“, ali uz beogradski aneks – osim Ahtisarija. I zašto je je Ahtisarijev plan sam po sebi danas toliko važan, osim da se kaže – eto odbačen je zauvek i to baš od nas, sa nešto malo Rusa i to možda čak i po cenu da nisu sve opcije na stolu uključujući i onu iz Beograda o autonomiji (što možda i nije loše da se optuže drugi za neki loš ishod)? Mada je možda i reč samo o njegovom predlogu nezavisnosti Kosova. Ukoliko je i tako, ne spada li taj prilaz takođe u „sve opcije „kad se zna da jedan od pregovarača kakva je Priština hoće baš to, pa ako je tako – da li se onda zbog njihove želje za nezavisnosću odavde poručuje da se neće pregovarati ni sa takvim pregovaračkim timom kosovskih Albanaca makar i preko milion posrednika? I šta znači ono beogradsko: bez uslovljavanja unapred o rokovima i ostalom, ako se dodaje: „ali po našim pravilima“. I šta je tu i zašto dobro za Srbiju, za Srbe i posebno za Srbe sa Kosova i kome uopšte verovati? Blagom optimizmu Vuka Jeremića pošto ni Skandinavci nisu baš ludi za Ahtisarijem? Zato je mešanje Rusa , ali možda sada i Skandinavaca i još nekih Evropljana dobrodošlo.