Opasnost od političara sklonih luksuzu

Žestoki napadi na Nensi Pelosi, prvu ženu predsednicu Predstavničkog doma američkog Kongresa zbog navodnog ultimativnog zahteva da iz Vašingtona kući u Kaliforniju posle zasedanja leti velikim vojnim avionom, krenuli su što se moglo i očekivati iz redova suparničke, Republikanske stranke. Opisivali su je, bez vidljive odbrane iz redova njene Demokratske stranke, kao razmaženu, nezajazljivu „džet-setkinju“, naviknutu na bogatstvo u porodici milionera, što pokušava sebi da obezbedi sada, ali na račun američkih poreskih obveznika. Upoređivali su veliki vojni avion (malim se ne ide inače od Vašingtona do Kalifornije) i troškove leta sa prekookeanskim „boinzima“, izračunavali količinu i cenu goriva i čak je optuživali za zagađivanje sredine zbog izduvnih gasova!
Sve je ličilo na ovdašnji manir senzacionalizma čemu nisu očigledno skloni samo mediji što se posebno videlo prilikom nesrećne epizode u životu Liz Novak, austronautkinje koja je u nekoj vrsti nervog stresa pokušala napad na drugu ženu iz ljubomore. Ipak, posle dva dana nekako su se iz obzira prema onome što jeste Liz Novak, ali i iz činjenice da je ono što se zbilo istinska nesreća jedne žene, strasti skrasile. Možda i zato što i najozbiljniji, naročito elektronski mediji, pomno prate takođe nesrećnu sudbinu jedne žene, ovog puta smrt, najverovatnije od prevelike količine raznih lekova, En Nikol Smit čiji podvizi su upravo suprotni od Liz Novak, pa i mediji imaju problema da odrede ko je zapravo ova lepa mlada žena što podseća na Merilin Monro: zečica Plejboja, 26-godišnja udovica 89-godišnjeg milionera, glumica, model, majka koja je izgubila sina pre šest meseci, a sada ostavila šestomesečnu bebu. Važno je jedino da se zadovolji radoznalost dokonih i poveća gledanost televizijska. Kao da nema rata, svakodnevno poginulih vojnika i civila u Iraku i nesrećnih vojničkih porodica što sve češće putem medija traže pažnju i pravdu.
Sa Nensi Pelosi nota senzacionalizma je što se publiciteta tiče bila slična: bez mere, ali i bez dokaza da je zaista tražila taj avion koji inače, posle terorističkog napada od 11. septembra 2002. na Njujork i Vašington, pripada predsedniku Predstavničkog doma Kongresa kao drugoj ličnosti u redu od Bele kuće, odmah posle potpredsednika SAD, u slučaju da predsednik ne može da obavlja svoju dužnost. Čak iako su predsednik Buš, preko zvaničnog govornika, baš kao i sama Nensi Pelosi objasnili da nije tražila veliki vojni avion, da je to učinilo po službenoj dužnosti obezbeđenje u Kongresu – napadi ne prestaju. Uprkos nešto zakasnelom upozorenju iz nekih demokratskih redova da je njen prethodnik, republikanac po stranci, tako nešto redovno koristio, doduše na kraćoj relaciji, jer nije bio iz Kalifornije.
Ipak, sve to zajedno ne bi zasluživalo posebnu pažnju da nije postalo očigledno koliko politički može da bude profitabilno ako se rivalski političar napada zbog sklonosti luksuzu, zbog toga što hoće da se vine u veliku klasu elite, što se ponaša imperijalno, što gubi smisao za realnost, ne videći da u Americi žive u većini i skromni ljudi, da borba protiv siromaštva nije naročito uspešna i što je najvažnije da je takvo ponašanje za osudu i sramotu, jer se u predizbornim kampanjama drukčije govori i svašta obećava. Uzajamno se sada svaka strana, demokratska ili republikanska, priseća troškova na račun prosečnog Amerikanca koji porez plaća, a što su ih učinili bilo stanovnici Bele kuće, bilo članovi Kongresa. S te strane, dalo bi se zaključiti, da možda takva vrsta „političkog dijaloga“ nije sasvim bez rezultata, kao da postaje jasno da su luksuz, rasipništvo i predizborne obmane štetne za političare i predmet su oštre osude javnosti. U ovoj opštoj debati takođe se i otkriva do koje razine je osiromašena (za američke pojmove) nekadašnja srednja klasa da bi se navodno stvorila nova što, po nekim procenama, posle republikanske vladavine Belom kućom i Kongresom menja kriterijume. Sve češće se može čuti da je srednja klasa danas ona koja po domaćinstvu ima 200 hiljada dolara godišnje što je rezultat Bušove poreske politike gde su najmanje oporezovani baš oni koji najviše imaju.