Operacija trijumf

Kad se takozvana građanska javnost snažno suprotstavila Miloševićevoj antizapadnoj politici, potez je bio hajde da napravimo novu javnost. Da potegnemo svoje ugledne ličnosti, svoja pisma podrške iz različitih za te potrebe formiranih organizacija i udruženja. Još više, da to radimo i na svetskom nivou, da grupe ljudi po Beču, Parizu, Berlinu, protestuju za Miloševića, simulirajući alternativno međunarodno javno mnjenje.

Tako je i sada Vučićev štab, reagujući na to što su poznate ličnosti glavni adut kampanje – oko stotinu u Beogradu i oko 85 u Vojvodini napravio svoju „operaciju trijumf“. A to su potpisi 650 poznatih i uglednih koji daju podršku Vučiću.

Ali, operacija trijumf nije nešto čemu pribegava vlast kako bi izrazila snagu svog kandidata i proizvela neku društvenu stvarnost, koje bez veštačkog učitavanja ne bi bilo.

Operaciji trijumf pribegava ništa manje i građanska Srbija, samo u odnosu na narod, na građane Srbije. Pošto su njeni predstavnici poslovično nezadovoljni prosečnim građaninom, kako on razmišlja, kako živi, za koga glasa, koji program gleda, što građanska Srbija pribegava konstruisanju građanina kakvog želi. Isto kao što vlast konstruiše mnjenje, medije i medijski prostor, tako i građanska Srbija ustoličava takozvanog pristojnog građanina, koji ide kod zubara, ne gleda rijaliti programe, gadi se provladinih tabloida, koristi društvene mreže, prati je li globalna kretanja, i obavezno podržava političare koji su zauzeli građanski prostor u Srbiji. Na tom polu establišmenta, operacija trijumf se sastoji u dokazivanju da tako konstruisana stvarnost postoji, uspeh nije uzeti vlast, nego čista egzistencija protiv vlasti, kao jedno polje u kome važe pristojnija pravila i u kojima su oni koji sebe smatraju boljim delom Srbije.

I ta dva pola establišmenta – građanski koji ima fiktivnog građanina, i vlastodržački koji ima fiktivno javno mnjenje uz pomoć svojih medija, novca i moći, uspešno uglavnom održavaju jedni druge. Iz te se dijalektike, evo još od vremena Miloševića, nije stvorila ni pristojna vlast ni demokratsko javno mnjenje. Jedino je opstao establišment kao mreža međusobno uvezanih, dobro namirenih i materijalno zbrinutih, koji međusobno igraju igrice moći. Gde se jedni kao stalno bore za državu i stabilnost, a drugi za slobodu i demokratiju, održavajući fiktivni kontekst, kao u rijalitiju koji ne mora da se zove „operacija trijumf“.