foto EPA/SRĐAN SUKIPostoji milion načina da se izmeri slom jednog društva, ali jedan od živopisnijih je kroz biografije onih koje je taj potres izbacio na površinu. Veliki broj onih koji su od devedesetih naovamo postali viđeniji i znameniti Srbi, do tih godina malo ko je viđao i znao.
Takav je slučaj, lepo je to dokumentovano, i sa Miloradom Lukovićem. Kao sitan novobeogradski kriminalac osamdesetih je imao pred sobom dva puta – osrednjost prošaranu zatvorom ili izvrsnost kratkog trajanja.
Međutim, sudbina je htela drugačije. Luković je pobegao u Legiju stranaca, a kada se vratio brzo je uvideo da ovo nije više isto mesto. Društvo u koje se vratio, vapilo je za čovekom njegovih profesionalnih i moralnih kompetencija.
Bilo je gotovo sa marginom, usledili su ratovi. Iz svakog vojnog poraza izlazio je kao ratni heroj. Plašili su ga se i oni kojima je nominalno služio. A onda je 5. oktobra pametno odigrao, pustio ih je niz vodu. Imao je jaku pregovaračku poziciju, postao je država u državi.
Kada je uvideo da stvari ne idu u željenom pravcu, besneo je. Javno je pretio, organizovao pobune, kadrirao u službama, postrojavao članove Vlade. A onda je i ubio njenog predsednika. Skrivao se neko vreme, pa otišao u zatvor. Ima tome skoro dvadeset godina.
Ova priča bi izgledala znatno drugačije da devedesete nisu počele kako su počele. Jedan od problema sa ratovima je što ne prestaju činom potpisivanja primirja. Svaki ispaljeni metak truje dušu i onog koji puca i onog kojem je namenjen.
Svako ubistvo, svaki zločin, svaka zapaljena kuća kontaminira zemlju, vazduh i ljude, a posledice se osećaju generacijama. Strah i mržnja mutiraju, poput virusa, prilagođavajući se sredini.
U ratu jedino merilo postaje „jesi li naš ili njihov“. Sve ostalo – otpada. U ratu pravda, istina, skromnost, marljivost i solidarnost nemaju šta da traže. A onda se dogovori nekakav mir. Kuće se obnove, životi kako tako saniraju, mrtvi oplakuju… Ali, sistem vrednosti se mnogo teže obnavlja. I dalje ostaje samo klizna podela na nas i njih, gde je nama sve dozvoljeno. I lopovluk koji iza toga vreba.
Ulemekov operetski štrajk glađu tu je samo da nas podseti da je sistem koji je od njega napravio gospodara života i smrti i dalje tu. I da će, kada za dvadesetak godina bude izašao, Legija verovatno da se šokira – kako se malo toga promenilo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
