Operi jeste mesto na pijaci

Nezadovoljstvo operskih umetnika svodi se na zaključak da „operi nije mesto na pijaci“, da je potez populistički te da se pojedini „nisu školovali na kraljevskim akademijama da bi pevali na pijacama“.

Bez namere da učestvujem u raspravi, smatrao bih za potrebno da podsetim na nekoliko činjenica.

Na pijacama u Srbiji robu prodaju i sugrađani sa završenim fakultetima. Mnogi su magistri i doktori nauka. Oni nisu školovani da budu prodavci na pijaci.

Sasvim sigurno bili su nekada redovni gosti Narodnog pozorišta. Ali sticajem životnih okolnosti prodaju sada stare knjige, voće i povrće; ne čine to krišom i pognute glave.

Podsetio bih da je ovde reč o gestu beogradske opere prema pevačima u Evropi, izuzetku koji je odgovor na teško vreme kroz koje prolazimo. Teže je videti da u Srbiji podele postoje i među umetnicima, koji bi trebalo da su duhom iznad svakih podela i rasprava jer svojom umetnošću treba da spajaju a ne da razdvajaju.

I da stvaraju novu publiku.

Rečima Oskara Vajlda, umetnost ne sme da teži populizmu već je publika ta koja mora da postane umetnička. Ako do toga i dođe, umetnici neće više imati publiku jer će svi biti umetnici. A kad su svi umetnici, onda umetnik nije niko.

Ipak, smisao te, samo na prvi pogled elitističke i ekstravagantne tvrdnje jeste da je umetnik – umetnik svuda i na svakom mestu, ne samo u pozorištu, te da mora svojim ophođenjem da zadivi i privuče druge da rade na sebi i postanu slični ili bolji.

Tako je Vajld na svoj način iskazao i ljubav prema umetnosti i čovekoljublje, ali i obesmislio definiciju kiča.

U godini kada obeležavamo stogodišnjicu beogradske opere setimo se da je prva srpska opera izvedena 1840. godine u Kragujevcu. I to – na hodniku. Učenici Liceja „dali su „Ženidbu cara Dušana“, dramu u tri čina sa pevanjem, u velikom hodniku školskom“ (Srpske novine br. 47/52). „Odelo i dekoracije skrpismo kako se moglo, a melodije udesim sa Šlezingerom, kapel-majstorom Knjaževe bande. Koji su talantovani đaci imali pevati, učili su deonice tokom letnjeg raspusta. Ženske uloge igrali su muškarci“ („Biografija Atanasija Nikolića, profesora Liceja, verno svojom rukom napisana“).

Opera je izvođena i na frontu. Vrhovna komanda Srpske vojske formirala je tokom Prvog svetskog rata Vojničko pozorište, „da se ratnici naši zaborave donekle stradanja, patnje, muke i gladi“. Pa je tako pored amaterskih dramskih predstava igrana i „Artiljerija rustikana“ Brane Cvetkovića, kao parodija na „Kavaleriju rustikanu“. Scenografija je pravljena od sanduka za municiju, kostimi od šatorskih krila i delova uniforme. Predstave su igrali i ratni zarobljenici u logorima u Austrougarskoj i Bugarskoj. „Treba imati na umu da su vojnici bili mahom ruralno stanovništvo, i da su jedva čuli za pozorište ili operu a kamoli da prisustvuju nečem takvom. To je bila svojevrsna senzacija“ (Olga Marković, kustos-savetnik, „Srpska vojnička pozorišta u Prvom svetskom ratu“).

Amaterski glumci i pevači nisu znali za Stanislavskog, ali su osećali da treba voleti umetnost u sebi a ne sebe u umetnosti. Zato su javnosti davali sebe i po cenu podsmeha. Profesionalcima to ne smeta. Nakon svega ostaje da pre nego što zavolimo umetnost iznova pronađemo sebe.

Autor je pravnik