Opijum za narod

Mediji izveštavaju, na zgražavanje bogobojažljive (a i šire) javnosti, da je još jedan pop završio u bajboku jer ga je kraljevačka „murija“ uhvatila „in flagranti“ s pristojnom količinom nereligioznih opijata, što je bilo dovoljno da ga proglasi dilerom droge i preda istražnom sudiji na dalje postupanje. Za kratko vreme, od Nove godine pa naovamo, to je treći službenik Srpske pravoslavne crkve uhvaćen u kriminalnom dilerskom poslu s opasnim materijama po život i zdravlje pravoslavne pastve, ali i svih ostalih građana.

Sudeći po ubrzanom „padanju“ dilera s mantijom stiče se utisak da SPC odustaje od prodaje „religije kao opijuma za narod“ (Karl Marks: „die Religion ist das Opium des Volkes“) i svom korporativnom portfoliju dodaje dilovanje konkretnog opijuma kao unosnijeg novčanog izraza trgovine. Tako se na tržištu pojavio novi „igrač“ – sveštenstvo (Crkva). Ta promena više je nego indikativna jer je sve doskoro Crkva bila blagonaklona a sveštenstvo se trudilo da batinama iz nevernog naroda isteruje narkomansku naviku. Drastičan primer takve prakse bio je slučaj popa-službenika eparhije šabačke Branislava Peranovića, koji je u nekakvom Centru za odvikavanje od droge u Jadarskoj Lešnici kod Loznice metalnom motkom ubio Nebojšu Zarubca.

Popovi-dileri droge nisu nikakvo iznenađenje i bilo je samo pitanje dana kad će čitava „firma“ početi da se ponaša u skladu s novom poslovnom filozofijom. Nižim službenicima u mantijama nije trebalo mnogo vremena da počnu da se ponašaju u skladu s novoproklamovanim učenjem top menadžmenta SPC da ne treba biti gadljiv na pare. Ali pošto je njihova dohodovna samoodrživost manje zavisila od protoka kapitala odozgo nadole (crkvena vlada za razliku od svetovne ne finansira lokalne samouprave), popovi su bili prinuđeni da se odluče za novi vid preduzetništva – tezgarenje na mnogo unosnijem tržištu. Polako zapostavljaju prodaju religije i okreću se profitabilnijoj trgovini ovozemaljskih opijata (marihuane, amfetamina…).

Novu strategiju podržava i važan poslovni „input“ – blizina Kosova kao jednog od najvećih narko-tržišta u Evropi i poroznost administrativne linije između severnog Kosova i Srbije. Otuda ne čudi da su svi crkveni službenici-narko-dileri „pali“ na teritoriji Srbije nadomak Kosova.

Pravac poslovnog restrukturiranja pokazuje da ni Crkvi više ništa nije sveto (osim profita), pa ni Kosovo kao sveta srpska zemlja. Mistična retorika o srpskom Jerusalimu tako gubi smisao pred pragmatičnom praksom u kojoj je Kosovo postalo tržišni raj za dilere u mantijama kao delu organizovanog kriminala.

Autor je novinar