Opozicija da ne igra "bunker"

Može li bilo ko ko se bavi politikom, a naročito kada je na vlasti, da dopusti sebi da za neko bitno pitanje kaže – „To sada nije tema“? I da tu stane?

Stavljanje tema na sto je možda najjače oružje koje političari (i ne samo oni) mogu imati u rukama. Mogućnost da diktirate igru, njen tempo, a ponekad čak i njena pravila, jeste privilegija koja se u politici mora prepoznati i iskoristiti. U tom smislu, poziv predsednika Srbije Aleksandra Vučića na široki društveni dijalog o Kosovu jedna je od važnijih, ako ne i najvažnija inicijativa koju smo poslednjih godina imali „na stolu“. Reč je o pitanju kojim su se ovde bavile generacije političara, uglavnom bezuspešno i o pitanju koje je strateški važno za budućnost Srbije. Vučić je procenio da već na samom početku svog predsedničkog mandata treba otvoriti možda najvažnije državno pitanje. Ali o tome nešto kasnije. Na ovom mestu zanima nas pre svega način, veoma tipičan, na koji su opozicija i većina njegovih kritičara, odgovorila na temu koja je „stavljena na sto“. Pre svega zatečeno, iznenađeno i bez ubedljivog odgovora, jer odgovorom – ne želimo da učestvujemo o dijalogu o Kosovu, malo koga možete uveriti da ste zaista ozbiljan politički igrač, koji je spreman da rešava krupne državne probleme, a Kosovu je tu na samom vrhu.

Ovo je tek poslednje od čitavog niza pitanja koja je Vučić „stavio na sto“ i na koja od druge strane nije dobio skoro nikakav uverljiv politički odgovor. S druge strane političkih inicijativa gotovo da i nema. Bar onih koje bi čitavu političku scenu i javnost usmerile da se tim pitanjem bave. Dakle, osim Vučića, na srpskoj političkoj sceni već godinama nema nikoga ko bi pokrenuo političku ofanzivu, namećući temu koja bi okupirala javnost i usmerila društvenu energiju u tom pravcu. To je jedno teško nasleđe ovdašnje politike, koja je bar u novijoj istoriji pokazala izuzetnu nadarenost da igra defanzivno. Tokom uzavrelih 90-ih Srbija, odnosno njene vlasti, pokazale su vanrednu sposobnost da čekaju šta će od predloga stići odnekud iz sveta, pa da na to reaguju. Gotovo u svemu, ta reakcija je bila pogrešna, a po pravilu zakasnela. U politici je to kobno.

Da su se ovde stvari promenile pokazuje nam samo nekoliko poslednjih primera. Pored pomenutog dijaloga o Kosovu, tu je i inicijativa Srbije za jače povezivanje zemalja u regionu, Vučićeva ideja o stvaranju balkanske carinske unije, potpuno otvoren i human tretman prema izbeglicama sa Bliskog istoka uprkos opštem zatvaranju granica u Evropi, pa i niz strateških unutrašnjih ekonomskih mera, čiji je cilj bio konsolidovanje javnih finansija…

Stavljanje tema na sto jeste posao vlasti, pre svega, ali ne samo nje. Do sada, Vučić i koalicija koju predvodi, pokazuju da su potpuno svesni te odgovornosti, ali i privilegije koju imaju u rukama. S druge strane, međutim, nema pokušaja da joj se u tome parira, što govori o nezrelosti i neshvatanju odgovornosti koju bavljenje politikom nosi, pa makar bili i u opoziciji. Nedavna najava predsednika DS Dragana Šutanovca da će njegova stranka pravno uobličiti predloge za promenu Ustava Srbije pokazuje da su kod demokrata ipak donekle svesni da moraju povući neki ofanzivni potez, a ne samo da odgovaraju na inicijative koje su već „na stolu“, što čine već godinama. Ipak, ovde je reč o kucanju na otvorena vrata, jer promena Ustava ne samo da je pitanje koje je odavno otvoreno, već je nekim dokumentima i ugrađeno u Vladinu politiku.

Ovako, Srbija poslednjih godina izgleda kao fudbalski teren u kojoj je jedna ekipa neprestano u gol-šansi, dok se drugi tim tvrdoglavo drži „bunkera“ iako mu je mreža već puna.

Naposletku, otkuda baš sada inicijativa za široki društveni dijalog o Kosovu i šta je to, uopšte, što određuje takozvani „tajming“ za stavljanje određenog pitanja „na sto“? Da li ćete neko pitanje pokrenuti sada ili za godinu, dve, pet, odlučiće u velikoj meri i uspeh vašeg poteza. Nebrojeno puta je Srbija kasnila sa važnim političkim odlukama, a upravo je Kosovo i proces koji ga prati u poslednjih 15-ak godina najbolji primer za to. U ovom momentu, kada je na dnevnom redu primena dogovora iz Brisela, inicijativa za unutrašnjim dijalogom o Kosovu je sasvim odgovoran i pravovremen potez. Jasno je da će međunarodni faktori insistirati na brzom i doslednom ispunjavanju svega što je u Briselu dogovoreno i da se čitav proces kreće ka relativno brzom okončanju. Interes Srbije je upravo u tome da u finiš procesa uđe što spremnija i koliko god je moguće saglasna. Vučić je to prepoznao i otuda njegov poziv na unutarsrpski dijalog. Oni koji budu propustili priliku da učestvuju rešavanju kapitalnog državnog pitanja, veoma teško će moći da objasne razloge zbog kojih su se povukli sa terena kada se igra utakmica generacije. Novih prilika će biti sve manje, jer ko ne želi da bude za stolom, obično završi – na stolu.

Autor je direktor Međunarodnog instituta za bezbednost