Vučić je još jednom pokazao da je majstor srpskih duša. Sporazum koji je potpisao deo opozicije (za neke „opozicije“) omogućio je petoletnu perpetuaciju stabilokratije i ozakonio sve gadosti i bestidnosti koje su bile i ostale neizostavni deo svakog izbornog ciklusa od kada je seo na srpski presto.
Neka tvoja htenja budu u skladu sa zakonima, a ne zakoni u skladu sa tvojim htenjima, vekovima poručuju vladarima akušeri slobode. Stavljanjem potpisa na papir koji daje legitimitet nelegitimnoj vlasti, neodgovorni opozicioni lideri su od Vučića načinili grešnu Semiramidu, koja je ozakonila incest da bi opravdala svoj smrtni greh u očima bogova.
Politika je odavno prestala da bude takmičenje u traženju najboljih rešenja za zajednicu. Postala je životna tombola za ljude koji robuju neispunjenim ambicijama, večito sputani svojim ograničenostima.
Njihovo lično dostojanstvo nestalo je rastopljeno u prometnoj vrednosti političkog vašara. Rukovodeći se i prihvatajući te tržišne principe, srpska nacija postaje bezlična masa koja tumara po 21. veku.
Ali, ako je vladajuća kasta zakucala takve vrednosne tablice i nametnula ih kao prihvatljiv model ponašanja, moralna obaveza njihovih oponenata je da svojim primerom dokažu da je moguće i neophodno biti drugačiji.
Temelj određuje karakter građevine i njenu trajnost. Tako je i kod političkih organizacija. Bojkot prethodnih izbora dao je opoziciji ono za čim je tragala pola decenije – kredibilitet. Prvi put je prokažena „dosovska“ klika, posle višegodišnje medijske satanizacije, u praksi dokazala da su im opšti interesi preči od ličnih.
Javnost sa pravom percipira političare kao egzibicioniste obolele od solipsizma, sa iritantnom narcističkom ispunjenošću samim sobom, izolovanu od bezubog plebsa. Lična žrtva za opšte dobro menja tu nametnutu sliku i spaja ova dva razdružena sveta.
Dobrovoljno odricanje od budžetskih privilegija, poslaničkog imuniteta i zagarantovanih parlamentarnih sinakura bila je za mnoge prijatno iznenađenje i korak u pravcu povratka poverenja, ne samo u ljude, već i u političko organizovanje temeljeno na principima i idejama.
Na drugoj strani evidentno jesu idejni bogalji, pripadnici kulta ličnosti i sledbenici onog koji je uveren da narod na uzdi drži samo laž, sila i strah od sile. Zato na TV duele šalje najbednije pripadnike svog čopora, dobro izdresirane i dovoljno ucenjene da na licu ne skrivaju radost širenja sopstvenog smrada.
Kada se budemo sećali početka kraja ove agonije, u prologu prvog toma nekrologa pisaće – na početku beše „Reč na reč“. Ova emisija kao da je pravljena da bismo u zapanjenosti zbog nemerljivog prostakluka ostali bez reči. U normalnim prilikama konstatovali bismo da režim ovakvim autogolovima sam proizvodi sopstvene grobare i da opoziciji nije ni potrebna reč na reč na Javnom servisu da bi efektno poentirala, već samo konsternirano ćutanje koje se samo konvertuje u sigurne glasove. Ponavljam – u normalnim prilikama.
Srbija je baš zato i okrenuta naglavačke i baš zato, oni koji su ljudi samo u teoriji i po broju hromozoma, upravljaju zarobljenom državom, njenim resursima i našim već potrošenim životima.
Ipak, više se bojim vlastitih pogrešaka, nego namera protivnika (Perikle). Neverovatna je sposobnost srpske opozicije da se samoubije pre svakog sudbonosnog dvoboja.
Svaki njen korak unapred izazove grubo sapiltanje i samopovređivanje. Ovogodišnju Izbornu skupštinu Demokratske stranke na kojoj se ona konsolidovala, grupisala i kadrovski ojačala obeležilo je spektakularno povlačenje kandidature proslavljenog generala i heroja Srete Malinovića.
Još uvek su bolna prisećanja na sudbinu Saše Jankovića, koji je poput pijanog Rusa uspeo da pola miliona glasova potroši na megafonski duel Zvezda Granda ispred Predsedništva. Još se slavlje narodnjaka nije završilo zbog odličnog rezultata u Negotinu, kao po nečijem nalogu počelo je glodarsko napuštanje broda koji prkosno odbija da potone.
Imploziju bojkot opozicije prate i rafali „prijateljske vatre!“. Organizacije koje se ne bave politikom, već nezalečenom adolescencijom u nekontrolisanom puškaranju na sve što se kreće na političkom nebu Srbije umesto za argumentima, najčešće potežu za paranoidnom zaverom. Takvi predstavljaju idealno strašilo za režim, jer mereći po njihovim mentalnim referencama čak bi i Simo Spasić izbegao crveni pečat. Nekoliko Šećeroski – reload lidera dovoljno je da ugasi svaki plamičak pobune u srpskoj žabokrečini.
Svi koji su stavili potpis na „sporazum“ predstavljaju savršeno ortopedsko pomagalo aktuelnom režimu. Oni su opoziciona proteza koju je Vučić stavio na jedan od svojih udova. Potrebna mu je za novu predstavu sa skupocenom scenografijom, prepoznatljivim scenarijem, produciranu za domaću publiku i inostrane kritičare.
Ljudski je grešiti, ali istrajavanje u grehu je siguran put ka paklu. Svi do jednog potpisnika optuživali su Vučića za organizovani kriminal, nacionalna poniženja i briselsku kapitulaciju? Ako je neko već potpisao izdaju, zašto bi ga potpis na ovom sporazumu obavezivao? Ako je izdao zemlju, zašto ne bi i vas?
Diktature se ruše samo voljom naroda, a ta volja ima različite pojavne oblike.
U jednoj varijanti deluje kao „prst Božji“ koji poput cunamija ruši sve pred sobom korenito menjajući društvo uz sveobuhvatni zaokret i neretko revolucionarnu (ne)pravdu.
U drugoj varijanti plišani bunt je dovoljan kako bi se okoštale autokratije urušile i oslobodile prostor za novi početak. Izbori ili prethode ili slede nakon ovih potresa, ali je njihov preduslov opštenarodni konsenzus o nužnosti promena. Oni nikada inokosno nisu oborili nijednog diktatora.
Nijedni izbori, nijedan sporazum, nijedni pregovori nisu oborili onog koji oktroiše izbore, krši sporazume i fingira pregovore.
Kada nema ni izbora, ni pregovora, ni sporazuma, pobuna je jedini izbor i građanska dužnost. Pripremimo se.
Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
