„Opozicija ne sme da zvuči kao Vučić u Glini“

Naime, umesto u da se ostane u domenu argumentovane rasprave bez zauzimanja „zavetnih“ stavova i navođenja apokaliptičnih scenarija, došli smo u situaciju da su poruke koje se danas mogu čuti vezano za protivljenje otvaranju rudnika jednake onima koje smo tokom devedesetih i dvehiljaditih slušali od raznih radikala ili kasnijih njihovih verzija u vidu zavetnika i sličnih.

Podsetiću javnost da su se razni šešelji, vučići, dačići i milice hiljadama puta javno zaklinjali kako će dati glavu, ali da Knin, Grahovo, Glamoč, Peć, Dečani i drugi krajevi nikada neće dospeti u ruke mrskim neprijateljima. I kao rezultat imamo da je sve što su oni na taj način branili prodato i izdano, a da njima ne fali ni dlaka sa glave već sa pozicija vlasti rade šta hoće.

Upravo poučen tim gorkim iskustvom nacionalnih poraza sada javno izražavam zabrinutost da je previše Vučićevog takta u opoziciji i da se iz tog moda hitno mora izaći.

Pre svega, ne postoji nijedna ljudska delatnost koja nema svoj negativan uticaj na životnu sredinu. Gradnja kuća, masovna proizvodnja biljne hrane, odgoj domaćih životinja su delatnosti koje traju milenijumima, a danas sve teže prolaze rigidne kriterijume onih koji su radikalni zastupnici ekocentričnog pogleda na svet.

Posmatrano kroz to sočivo, otprilike amiški način života je jedino što je ekološki održivo, a sve drugo treba ukinuti. Naravno, kao i svaku drugu ekstremnu politički ideju i ovu koriste veliki igrači kako bi progurali svoje interese. Voleo bih da me neko ispravi, ali nema puno primera u kojima su radikalni zaštitnici životne sredine zaista sprečili neki rudarski, energetski ili insfrastrukturni projekat iza kojeg je stao neki moćni lobi.

Naprotiv, oni su uglavnom služili da od spornih pitanja sklone onu tihu većinu običnih ljudi. Pa smo tako recimo došli i u situaciju da su osamdesetih godina prošlog veka „zeleni“ bili ključni borci protiv nuklearnih elektrana, a da danas isti ti izglasavaju da je uranijum čisto gorivo koje dominatno doprinosi spašavanju sveta od ugljen dioksida.

Uglavnom, mišljenja sam da je vlast preko BIA kod nas napravila jednu čudovišnu hibridnu varijantu u kojoj su pomešali „ura patriizam“ i „zeleni aktivizam“ i dobili jednu opasnu devijaciju koja, ponoviću to još jednom, odgovara samo i isključivo Vučiću.

Iz tog razloga predlažem sledeće. Svaka dalja aktivnost kompanije Rio Tinto u Srbiji treba da bude zaustavljena i to iz razloga što su uz pomoć koruptivnih aktivnosti uspeli da obezbede privilegovani položaj. Dakle, ne treba sa njima ulaziti u bilo kakvu stručnu raspravu o štetnom uticaju rudarenja litijuma jer oni zbog korupcionaške delatnosti uopšte nisu pozvani da kod nas učestvuju u bilo kakvoj javnoj raspravi.

Mi dakle treba da insistiramo na tome da nadležni organi utvrde ko je od početka dvehiljaditih do danas primio pare i druge privilegije kako bi ovoj multinacionalnoj kompaniji protivno zakonima i nacionalnom interesu obezbedio poziciju koju danas imaju.

Sve drugo je kontraproduktivno jer multinacionalne kompanije ranga Rio Tinta imaju svoje moćne propagandne timove koje ciljano ubacuju dezinformacije u javnu sferu oko kojih se vode rasprave. A u našem slučaju imamo čak dve moćne propagandne mašinerije koje rade sinhronizovano i jedino nemaju odgovor na to ko je i koliko primio para.

Što se tiče samog litijuma tu treba primeniti češki model. Sva nalazišta moraju ostati u državnom vlasništvu, a kao ekskluzivni nosilac prava na eksploataciju treba da bude imenovana Elektroprivreda Srbije na isti način na koji su Česi imenovali njihovu energetsku kompaniju ČEZ.

Ovo ne znači da treba otvarati rudnike, ali već samo prebacivanje nalazišta litijuma u posed EPS-a ovoj kompaniji dižu vrednost i omogućuju bolje pozicioniranje na međunarodnom tržištu kapitala. U perspektivi svakako treba ostaviti mogućnost da se rudnici u državnom vlasništvu pokrenu, ali tek nakon što tehnološki naprednije države na svom primeru pokažu kako to funkcioniše. Mi tu nećemo ništa izgubiti, naprotiv.

Recimo Srbija je svoj ugalj počela da koristi značajno nakon Engleske ili Nemačke, a ipak smo uspeli da se na bazi tog nama dostupnog energetskog resursa podignemo i budemo energetski nezavisni duže od pedeset godina. Na isti način nam ni litijum neće pobeći, i ukoliko se bude pokazalo da se može bezbedno rudariti sasvim sigurno ćemo moći da ga iskoristimo kao razvojni potencijal čak i ako umesto 2028. kako predlaže Vučić sa eksploatacijom krenemo 2038.

Ali ne sa Rio Tintom kako on hoće, već u državnoj režiji kako bi društvo imalo korist. Jer ako bi rudnik otvorio Rio Tinto tada bi društvo imalo 3% rudnu rentu, a ako bi to bilo u državnoj režiji preko EPS tada bi svih 100% ostajalo kod nas. Inače, suština rudarstva ili bilo koje druge delatnosti tog tipa je u obezbeđivanju balansa između ukupne društvene koristi i štete koja se ima usled izvlačenja sirovina.
Recimo, naši ugljenokopi i termoelektrane su obezbedile neuporedivo veću društvenu korist u poređenju sa objektivnom štetom koja je pri tome napravljena.

Ukoliko budemo mudri pa deo novca koji se danas dobija na konto prodaje električne energije umesto u džepove vlastodržaca usmerimo ka sanaciji kopova tako što ćemo od njih napraviti veštačka jezera, na kraju ćemo nedaleko od Beograda dobiti turističku atrakciju i novo „prestoničko more“.

Ko ne veruje u ovakvu mogućnost može da ode i da pogleda kako su sanirani neki od ugljenokopa u Nemačkoj. Slično važi i za naše hidroelektrane, recimo izgradnja Đerdapa je podrazumevala da se potope ogromne površine zemlje, pašnjaka i šuma. Takođe, potopljena su i brojna vrlo značajna arheološka nalazišta koja svedoče o vinčanskoj kulturi ili o rimskom periodu.

Pored toga, poremećeni su vodotokovi skoro svih naših reka koje se ulivaju u Dunav i trajno smo ostali bez pojedinih ribljih i životinjskih vrsta. Sve su ovo apokaliptične slike koje bi kao takve diskreditovale izgradnju Đerdapa, međutim kada se sagleda ukupni uticaj na društvo pa i na ekosistem koji se rekonfigurisao, slobodno možemo reći da je korist nemerljiva i da bi danas retko ko izabrao da se brana sruši i stvari vrate u pređašnje stanje.

Naravno, sve ovo ne znači da treba pohrliti ka otvaranju rudnika litijuma, ali znači da ne treba olako praviti stogodišnje projekcije već da treba biti u toku i sagledavati šta na svojoj teritoriji rade tehnološki naprednije države i onda se u onome što je dobro ugledati na njih. To je inače dobar domaćinski pristup kojeg se ovaj narod vekovima držao i uglavnom nije grešio kada je usvajao pozitivne primere iz prakse.

Dakle, da zaključim. Mi iz opozicije ne smemo da zvučimo kao Vučić u Glini 1995. kada je okupljenim Srbima tvrdio i glavom garantovao da će ih zaštiti, a onda zajedno sa svojim tadašnjim šefom nije ni prstom mrdnuo. On i njemu slični su obučeni da se tako ponašaju i shodno tome ne treba dolaziti na njihov nivo. Naše glavno oružje su istina i zdrav razum, a oni nam govore da se vlast mnogo teže brani od ljudi koji u centru Beograda traže konkretne stvari.

Recimo, vezano za litijum konkretno bi bilo da se zahteva pokretanje istrage o tome ko je i pod kojim uslovima Rio Tintu davao dozvole koje imaju i da se utvrdi da li je tu bilo korupcije, a sve su prilike da jeste.

Drugo, razumno i racionalno bi bilo tražiti da se donese zakon o zaštiti strateških sirovina po kojem bi litijum ekskluzivno bio dat EPS-u na isti način na koji su Česi to uradili sa ČEZ-om. Ovakvim zahtevima bismo naterali Vučića da objašnjava zašto ne pokreće istragu o korupciji i zašto odbija da litijum 100% ostane u rukama države, a mislim da će se od takvih argumenata teže braniti.

Takođe, treba zahtevati da se organizuje ozbiljna javna rasprava oko ukidanja zabrane izgradnje nuklearnih objekata i da potom bude organizovan referendum sa tim pitanjem. Recimo Slovenija planira da organizuje referendum i da pita građane da li da grade novu nuklearnu elektranu iako imaju decenijsko iskustvo u ovoj oblasti. Naravno, pre bilo čega je neophodno povesti ozbiljan i pošten dijalog unutar opozicije nakon čega bi se napravila rekonfiguracija i nova dovoljno široka platforma sposobna da konačno donese pobedu.

Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.