Opozicija počela sa Draškovićem, završila sa Koštunicom

Milošević, iako na vrhuncu moći i slave „borca za srpstvo“, ništa nije prepuštao slučaju: napravio je takav izborni zakon koji je, prvo, definisao izborni sistem kao većinski što ni u parlamentarno razvijenijim zemljama od Srbije ne pogoduje malim i razjedinjenim strankama I, drugo, njegovi aparatčici oličeni u stručnjacima za ustavno i izborno pravo napravili su veliki broj izbornih jedinica sa različitom distribucijom poslaničkih mandata.

Tako su neki nerazvijeni regioni i male opštine u kojima je Milošević bio najpopularniji, dobijali mnogo više poslanika u parlamentu nego gradovi i opštine dva-tri puta veći i privredno moćniji od njih.

Opozicija se zbog toga najpre odlučila na bojkot izbora, ali je docnije, i sama gubeći politički kompas, ipak odlučila da na izbore izađe.

Opozicione stranke su izašle samostalno, bez koalicija, bez iskustva parlamentarne i političke borbe, bez novca, bez moćnog propagandnog aparata, satanizovane od režima i državnih medija i boreći se protiv lošeg izbornog zakona – i naravno doživele potpuni fijasko jer je čak 77,6 odsto mandata pripalo vladajućoj partiji.

Ali ovde treba istaći i naročito podvući jednu istinu: uz teške uslove gore pobrojane, opozicione stranke su zajedno osvojile 23,4 odsto mandata.

Da je izborni sistem bio proporcionalan, a ne većinski, taj broj bi bio znatno veći jer je za opozicione stranke ukupno glasalo 2.508.814 birača ili 49,3 odsto, što je više nego što je dobila Miloševićeva stranka.

Uostalom opozicioni kandidat Miloševiću na predsedničkim izborima Vuk Drašković, koji je svakako bio tadašnja personifikacija borbe protiv diktatorske vlasti u Srbiji, osvojio je uprkos teškoj satanizaciji ukupno 824.674 glasa, što čini skoro 17 odsto biračkog tela.

Pri tom valja dodati da je na prvim predsedničkim i parlamentarnim izborima bio visok procenat apstinenata (28,5 odsto) koji svojim neizlaskom u većini slučajeva demonstriraju neko svoje neslaganje: dok S. Branković smatra da je apstinencija birača između ostalog i rezultat težnje dela stanovništva da se ništa u društvu ne menja (Branković, 1992:68), naše je stanovište da je visok postotak apstinenata ostao veran prvobitnoj ideji opoziconih partija da se pod neravnopravnim uslovima na izbore ne izlazi.

To je za opoziciju bila bez sumnje, značajna rezerva unutar inače kolebljivog i nedovoljno iskusnog biračkog tela Srbije.

Naredni izbori su, pod rastućim pritiscima opozicije održani u decembru 1992. godine.

Prvi put socijalisti nisu dobili apsolutnu većinu: umesto 194 poslanika od 250 koliko su dobili dve godine ranije sada su imali samo 101, pa su spas potražili u savezništvu sa Šešeljevom Srpskom radikalnom strankom.

Sam Milošević je, doduše, tu većinu imao (53,24 %), ali je njegov rival Milan Panić dobio fantastičnih 32,11 odsto glasova!

Za neprikosnovenog Vođu, naviknutog da mu izbori služe isključivo za plebiscitarno iskazivanje poverenja i klicanje „mudrim političkim potezima“, to je bio znak za uzbunu.

Verujemo da je partijski aparat po najvišem naređenju izvlačio zaključke o tome kako se spremiti za buduće izbore.

Jer ispred sebe je sada imao ipak nešto jaču i ujedinjeniju opoziciju.

Osim legalnih sredstava izbornih manipulacija, režim je pripremio i lepezu nelegalnih za vanredne izbore 1993. godine.

Tek 1996. godine na izborima „na svim nivoima“ izbile su na videlo nečasne radnje režima.

U nemogućnosti da uobičajenim sredstvima manipulacije (monopol nad medijima, pritisak na privredne subjekte u pogledu finansiranja partije i predizborne kampanje, partijski aparat, timovi analitičara) u izbornoj utakmici stekne poverenje birača, režim je krenuo u prekrajanje izbornih rezultata falsifikovanjem izbornih zapisnika.

Uhvaćen u krađi, doduše samo na lokalnom nivou, režim je počeo da naglo gubi poverenje građana, pa čak i nekih svojih pristalica.

Po definiciji da “ nema tog lopova koji samo jednom ukrade“ i parlamentarni izbori su došli pod visok stepen sumnje, a takođe i svi prethodni.

Tromesečni protesti koji su potom usledili, Miloševićev lex specialis, skandal međunarodnih razmera, oslabili su poziciju njegovog režima kako u zemlji tako i u svetu.

Na Zapadu jedno vreme tolerisan zbog namere međunarodne zajednice da se nakon okončanja rata, stabilizuje situacija u Bosni i Hercegovini, sada ponovo pada u nemilost i biva označen pravim imenom – diktator sa Balkana.

Ponovni razlaz sa svetom još više mu snižava rejting.

Milošević za to kao da ne haje: ranije oprezan, sa instinktom za opasnost poput zveri, sada srlja: započinje vojni i policijski pritisak na Kosovu ne bi li povratio ugled u zemlji, prevashodno kod svojih starih isprobanih saveznika ekstremnih nacionalista.

Već prvog marta 1998. počinje vojna akcija širokih razmera na Kosovu i Metohiji; samo u jednom danu 2. marta gine veliki broj nedužnih albanskih civila.

Svet isprva upućuje mlake proteste, potom i ultimatum, ali Milošević više nema kud: isuviše je duboko zagazio u zločin da bi sada mogao da stane.

Posle privremeno otklonjene vojne intervencije, 24. marta 1999, međunarodna zajednica pokazuje svoju odlučnost.

Posle tromesečnog vazdušnog rata zaključeno je primirje, Kosovo je postalo neka vrsta međunarodnog protektorata, a Milošević se, uprkos zvaničnoj proklamaciji o „sjajnoj pobedi nad NATO-paktom“, poražen i napušten od svih našao u vrlo teškom položaju: rejting popularnosti u zemlji najniži u njegovoj karijeri nije mu predviđao ništa dobro na budućim izborima.

Milošević je dokazao staru istinu da prestrašen i izgubljen čovek više ne može da vuče racionalne poteze: padajući u zamku sopstvenog propagandnog aparata, on raspisuje predsedničke izbore godinu dana pre roka.

Taj, kako će se docnije pokazati, za njega fatalan dan bio je 24. septembar 2000.

Izborna smena vlasti

Kako je došlo do izborne smene vlasti?

Redovni savezni i predsednički izbori raspisani su iznenada i za mnoge analitičare političkih zbivanja prilično neočekivano, naročito predsednički, s obzirom da je Miloševiću mandat trajao još čitavu godinu dana.

Ali vlast je procenila da je za nju ovo pogodan trenutak za izbore s obzirom na veliku kampanju koja je preduzeta tokom tzv. „obnove zemlje“ posle bombardovanja od strane zemalja članica NATO pakta i za koju se očekivalo da će dati uobičajene, svakako pobedničke učinke.

Raspisivanju redovnih saveznih parlamentarnih i predsedničkih izbora, kao i izbora za pokrajinski parlament Vojvodine i lokalnu samoupravu u Srbiji, za 24. septembar 2000. godine, prethodila je odluka Savezne skupštine od 6. jula 2000, o promeni dva ključna člana Ustava SRJ kojima se menja način izbora predsednika savezne države (neposredno na opštim izborima umesto kao do tada u saveznom parlamentu) i poslanika iz republika-članica u Veće republika. (na isti način kao i za Veće građana, dakle neposredno umesto da o tome odlučuju skupštine republika-članica).

Ova odluka saveznog parlamenta koja je donesena na inicijativu vladajućih partija u Srbiji SPS-JUL-SRS i podržana od crnogorskih opozicionih partija Socijalističke narodne partije (SNP) i Srpske narodne stranke (SNS), izazvala je, s pravom, burnu reakciju zvanične Crne Gore jer, premda ustavne promene derogiraju izborne nadležnosti obe republike, one isključivo pogađaju Crnu Goru i čine je manje ravnopravnom federalnom jedinicom s obzirom da je biračko telo ove republike nesravnjeno manje u odnosu na Srbiju pa je majorizacija kod izbora šefa savezne države više nego očigledna.

U skladu sa svojim ranijim opredeljenjem da je savezni parlament krnji, jer u njemu ne učestvuju crnogorski poslanici iz vladajuće Demokratske partije socijalista (DPS) Mila Đukanovića, koje je nakon republičkih parlamentarnih izbora maja 1998. delegirala republička skupština Crne Gore, koja je i po Ustavu SRJ jedina institucija nadležna za to, a koje Savezna skupština nije verifikovala kako joj to Ustav nalaže, crnogorska vlada je odlučila da nelegitimne savezne izbore čim budu raspisani naprosto bojkotuje.

Ovom zvaničnom crnogorskom stavu priključio se i Srpski pokret obnove.

Zanimljivo je da je Demokratska opozicija Srbije (DOS) koja je od 10. januara formalno ujedinjena, posle dugih i iscrpljujućih sastančenja i (ne)uspelih mitingovanja (14. aprila i 15. maja) nepokolebljivo insistirala na izborima, iako je u javnosti vladao opšti utisak da su uslovi u kojima je opozicija delovala bili za nju najnepovoljniji još od 1990. godine.

Nezakonita promena ustavnih odredbi koje narušavaju ravnopravne odnose u federaciji – mnogi su ih nazvali „ustavnim udarom“ s obzirom na konspirativnost, brzinu i odlučnost sa kojom su promene izvedene – nesumnjivo je imala za cilj jačanje institucije saveznog predsednika i buduće proširenje njegove nadležnosti, s jedne strane, i nedopuštanje poslanicima koje bi delegirala Skupština Crne Gore sa kojom su odnosi već tri prethodne godine bili na najnižoj mogućoj razini, da eventualno ometu rad vladajućih partija u saveznom parlamentu SPS-JUL iz Srbije i Socijalističke narodne partije (SNS) i Srpske narodne partije (SNS) iz Crne Gore.

Čim je 24. jula skupština SRJ po hitnom postupku usvojila izborne zakone, javnost je mogla da pretpostavi da raspisivanje izbora nije daleko.

Izbori su već 27. jula zaista raspisani i to za nedelju 24. septembar 2000. godine, po proporcionalnom principu za savezni parlament, dvokružnom većinskom za pokrajinski parlament u Vojvodini i jednokružnom za lokalnu samoupravu.

Donošenje izbornih zakona

Savezna skupština je usvojila set izbornih zakona i to: Zakon o izboru i prestanku mandata predsednika SRJ, Zakon o izboru saveznih poslanika u Veće republika Savezne skupštine, Zakon o izmenama i dopunama zakona o izboru saveznih poslanika za Veće građana Savezne skupštine, Zakon o izbornim jedinicama za izbor poslanika u Veće građana i Zakon o izbornim jedinicama za izbor poslanika u Veće republika.

Izborne zakone je u Saveznoj skupštini donela vladajuća koalicija pa su oni, razumljivo, bili u demokratskoj javnosti odmah shvaćeni kao zakoni koji su u funkciji očuvanja dalje vlasti aktuelnog režima.

To se pre svega odnosilo na Zakon o izboru predsednika Republike jer se po prvi put savezni šef države birao neposredno na principu „jedan čovek – jedan glas“ što je neprihvatljivo za dvočlanu federaciju u kojoj jedna članica ima nesrazmerno manji elektorat u odnosu na drugu.

Takođe po Zakonu o izboru predsednika SRJ, nije bilo potrebno da na birališta izađe više od polovine birača, već je predsednik onaj kandidat koji u prvom krugu dobije više od polovine glasova birača izašlih na izbore.

Ukoliko ih ne dobije, raspisuje se drugi krug.

Analitičari su ovakvo zakonsko rešenje s pravom protumačili kao bojazan režima da zapravo nema većinsku podršku građana.

„Zakonodavac očito nema iluzija da sadašnji režim ima podršku i zato se smanjuje prag od polovine učešća birača na predsedničkim izborima. To je pokušaj da se vlast održi po svaku cenu.“

Zakon je još sadržavao i odredbu da mandat predsednika SRJ traje četiri godine ali da se, za razliku od ranijih ustavnih rešenja, promenom ustavnih odredbi omogućilo da predsednik može ponovo biti biran najviše za još jedan mandat.

Nema nikakve sumnje da je ova promena bila skrojena po meri jednog čoveka i za jednog čoveka – Slobodana Miloševića, čiji je „titovski“ kult počeo da se gradi od njegovog stupanja na predsedničku dužnost 23. jula 1997. godine.

U pogledu izbora poslanika za Veće republika prvi put su građani obeju federalnih jedinica na neposrednim izborima birali poslanike, umesto da ih predlažu poslaničke grupe skupštine federalnih jedinica i o tome se izjašnjavaju tajnim glasanjem na sednici republičkog parlamenta kako je ranije bio slučaj.

Na ovaj korak SPS-JUL i njihovi partneri iz crnogorsake opozicione partije Socijalističke narodne stranke (SNS) su se odlučili upravo zbog toga da bi obezbedili sigurnu većinu u saveznom parlamentu, jer nakon republičkih parlamentarnih izbora u Crnoj Gori na kojima je većinu dobila Demokratska partija socijalista, kandidati za poslanike u Veću republika Socijalističke narodne partije, sigurno ne bi bili izabrani.

Ovaj zakon koji se temelji na promenama ustavnih odredbi koje regulišu ovu materiju, baš kao i same ustavne promene ne samo da nisu bili legitimni, već su nastali u svrhu odbrane okamenjenih ideoloških ubeđenja njihovih kreatora i tako očito bili u funkciji trenutnih odnosa i sukoba interesa između dve federalne jedinice – Srbije i Crne Gore.

Zakon o izbornim jedinicama predvideo je dve izborne jedinice za izbor saveznih poslanika u Veće republika (Srbija i Crna Gora), a za izbor saveznih poslanika u Veće građana čak 26.

Iako je predviđeno da izborni sistem bude proporcionalan, veliki broj izbornih jedinica i nesrazmera između njihove veličine i broja mandata koje one daju, u znatnoj meri deformišu stvarnu izbornu volju građana i distribuciju poslaničkih mandata.

Tako na primer dve izborne jedinice na jugu Srbije (izborna jedinica 24 – Prokuplje i 26 – Vranje) sa prilično malim biračkim telom daju 19 poslanika (od ukupno 108 koji se biraju u Srbiji) dakle, gotovo petinu, koliko i dvomilionski Beograd, uključujući i Mladenovac i Lazarevac!

S druge strane režim je sam doneo izborne zakone ne konsultujući ni jednu opozicionu grupaciju, sâm je odredio da „članovi Savezne izborne komisije se imenuju iz reda nosilaca pravosudnih funkcija i istaknutih pravnih stručnjaka.“ (stav 4 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru saveznih poslanika u Veće građana). Kako je to u praksi izgledalo može da posvedoči sastav te komisije u kojem su istina pravnici, ali svi odreda članovi vladajuće koalicije.

Izbori i događaji od 5. oktobra

Parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori bili su ipak u zasenku predsedničkih. Iako je predsednička funkcija po važećem Ustavu SRJ uglavnom ceremonijalna, nesumnjivi faktički uticaj Slobodana Miloševića na kompletan politički (i ne samo politički!) život u SRJ, kao i eventualna mogućnost njegovog izbornog smenjivanja bili su faktori koji su predsedničke izbore fokusirali u prvi plan medijske i svake druge pažnje u zemlji i svetu.

Mirna izborna smena Miloševića simbolički bi označila kraj jedne nesporne nedemokratske vlasti i jednog deceniju dugog fingiranog višepartijskog sistema.

Izbori su održani u teškim i neravnopravnim uslovima za opoziciju.

Vladala je opravdana bojazan od nepravilnosti i manipulacija prilikom prebrojavanja glasova i utvrđivanja konačnog ishoda izbora tim pre što predstavnika OEBS-a nije bilo jer je režim zabranio njihov dolazak kao monitora.

Kao posmatrači su došli „provereni“ prijatelji vlasti u Beogradu uglavnom predstavnici istorijski poraženih političkih snaga istočnoevropskih zemalja ali i iz Indije, Kine i Rusije (pre svih Seleznjov i komunistički deputati ruske državne Dume).

Ipak, optimizam Demokratske opozicije Srbije (DOS) i građana Srbije bio je veliki pa je već za nedelju 24. septembra uveče, nakon zatvaranja biračkih mesta zakazana velika proslava buduće izborne pobede.

Uplašeni režim, koji kao da je u dubini duše predosećao neminovnost odlaska sa vlasti, pokušao je da organizuje kontraskup svojih pristalica i koncert narodne muzike, ali je već posle tri četvrt sata muzika prestala, a nekoliko stotina režimskih pristalica se pokunjeno razišlo ili priključilo desetinama hiljada Beograđana koji su na Terazijama ispred sedišta Demokratske stranke čekali izborne rezultate.

Tokom noći izborni štabovi stranaka saopštili su preliminarne rezultate na osnovu oko 30 odsto prebrojanih glasova, čime se već mogao naslutiti pobednik.

Opšte je i nepodeljeno mišljenje stručnjaka da se već nakon 10 % prebrojanih glasova mogu izvući sasvim pouzdani trendovi o izbornom ishodu.

Izborni štab DOS-a objavio je sledeće privremene rezultate: dr Vojislav Koštunica 56%, Slobodan Milošević 36%.

Srpska radikalna stranka je prezentirala sledeće podatke: dr Vojislav Koštunica 55 %, Slobodan Milošević 32 %, dok je Srpski pokret obnove takođe bio veoma blizak rezultatima prvih dveju političkih grupacija: dr Vojislav Koštunica 54%, Slobodan Milošević 34 %.

JUL je tek pred samo jutro objavio svoje rezultate koji su izgledali sasvim drugačije od rezultata izbornih štabova DOS-a, SPO-a i SRS-a: Slobodan Milošević je vodio sa 56% u odnosu na svog rivala Koštunicu koji je navodno dobio 34 odsto glasova.

Socijalistička partija Srbije nedugo zatim objavljuje ovakav raspored snaga imenujući ga kao trenutan na osnovu 37 odsto prebrojanih glasova: Slobodan Milošević vodi sa 45 odsto ispred Vojislava Koštunice koji ima 40 odsto glasova! Tada je već bilo jasno da vlast neće priznati rezultate predsedničkih izbora i da se sprema velika izborna krađa.

U utorak, 26. septembra, RTS je u udarnoj informativnoj emisiji TV Dnevnik 2, emitovala vest da je Savezna izborna komisija saopštila prve preliminarne rezultate 48 časova nakon izbora i to na osnovu obrađenih podataka sa 10.153 biračkih mesta. Vest na RTS Dnevniku je glasila:

„Od ukupno 7.848.818 upisanih birača, glasalo je 5.036.478 ili 64,16 odsto. Od tog broja predsednički kandidati su dobili sledeći broj glasova: Miroljub Vidojković 40.765 ili 0,80 odsto, dr Vojislav Koštunica 2.428.714 ili 48,22 odsto, Slobodan Milošević 2.026.478 ili 40,23 procenata, Vojislav Mihailović 130.598 ili 2,59 odsto, Tomislav Nikolić 256.876 ili 5,10 odsto, dok je nevažećih listića bilo 3,03 odsto. Prema tome, pošto nijedan od kandidata nije osvojio apsolutnu većinu, dvojica kandidata dr Vojislav Koštunica i Slobodan Milošević ulaze u drugi krug koji će biti održan 8. oktobra.“

NASTAVAK MINI-FELJTONA U SUBOTU, 8. JANUARA