Opozicija, s preporukom?

Što se ovdašnje prakse tiče decenijama unazad svako sastajanje stranih diplomata i političara sa opozicionim prvacima čije su stranke bile i parlamentarne izazivale su gnev vlasti. Još je valjda nekom u sećanju iz devedesetih kad je svaki susret sa političarima sa zapadne strane opozicionim strankama donosio epitet izdajnika. Čak se dogodilo da zvanični mediji nisu dali pristojan publicitet vesti da je prilikom posete (mrskom) Klintonu, britanski Toni Bler posetio i prvake Republikanske stranke SAD (druge velike uticajne partije), mada se razgovaralo i o Balkanu. Posmatrajući ovakvu praksu moglo bi se, dakle, reći da je Ren učinio ono što se inače „radi u svetu i posebno na Zapadu“, ali bi bio zanimljiv odgovor na pitanje: da li se prilikom priprema raznih susreta, prilikom pravljenja dnevnog reda (Toma Nikolić se sastao u Briselu i sa Pjerom Mirelom) na ovaj ili onaj način radi u dogovoru, uz saglasnost ili čak preporuku onih na vlasti?

Iskustvo svedoči da nema susreta „iza leđa“ zvaničnika koji su ujedno, ako ne baš saveznici, ono partneri na neki način. Nije, dakle, Tadića mogao da iznenadi susret Ren-Nikolić, a teško je poverovati da o ulozi SNS, uticajima i očekivanjima na sledećim izborima nisu „srpske vlasti“ razgovarale sa onima iz EU, u Briselu, Beogradu ili bilo gde da su se raznim povodima sretali. Osim same SNS još neko je „novu“ stranku predstavio Evropi i izjave Nikolićeve o evropskoj integraciji kao autentične stavke „nove politike“. U to ne bi trebalo sumnjati. Konačno, „neko“ je nešto slično uradio i prilikom sklapanja koalicije sa SPS. Svetu je tada lider demokrata Tadić (DS) predstavljao u javnim istupima Dačića kao neku vrstu modernog socijaliste potpuno „fit“ za ulazak u Socijalističku internacionalu. Pri tome se oglušivao u potpunosti na neku vrstu demantija sa samog vrha SPS u iskrenim izlivima Dačićevim o vernosti svim principima SPS od njenog postanka sa S. Miloševićem na čelu. Za razliku od Tome Nikolića koji se na kraju odrekao Šešelja, pa mu je i to, osim brojnosti biračkog tela (što se naslućuje) i razumevanja demokrata (DS) za novi evropski put pomoglo da stigne u Brisel. Nije isključeno i da može da postane zanimljivo i u EU da oslušnu, čuju i procene šta pristalica „ruskih gubernija“ hoće prilikom sledećih izbora da ponudi Evropi.

Prema izjavi samog Nikolića od pre dva dana ponudio im je tržište – Rusije! Znači li to da se predstavio kao most između Zapada i Istoka i na koji način. Malo je verovatno da je reč tek o gasu i nafti, tu su već mnogi upleteni, a i Rusi su zavladali. Verovatnije je šta će se još sve moći prodati i biti privatizovano u Srbiji, a s ruske strane. Tadić u tome takođe je dosad imao udela, a i neće ga se odreći iako Koštunica sa svojim biznismenima ne igra baš malu ulogu u svemu tome (konačno oni su prvi predložili ovaj zajam od Rusije kao bolju varijantu nego onaj od MMF). Kad se sve to tako složi, a ništa nije izmišljeno, onda izgleda prilično jasno da se „na evropskom putu Srbije, a preko Rusije“ (ne bi trebalo zaboraviti politiku DS i Kosovo) već sada stvaraju ili tek pokušavaju da stvore neke bliskosti za buduće izbore ma kada bili. Nema zato razloga da EU, u liku Rena ili nekog drugog sve njih ne upozna, ne čuje šta govore i šta nameravaju. Dosad je u Brisel odlazio od opozicije češće jedino Čedomir Jovanović što je izgledalo logično, jer je njegova LDP stranka uvek bila istinski proevropska. Sad, kao da je dobio konkurenciju, pa je otuda zaista čudno što se odatle u poslednje vreme oglašavaju i neki gnevni (čak kažu da nisu jedina opozicija pozvana na akciju, tu je i ona Šešeljeva!) kad im se, baš zbog svega nadolazećeg, skreće pažnje da bi bilo korisno da još više „zapnu“ možda čak šireći redove ne upisima u stranku već saradnjom sa onima koji misle slično.

Za razliku od Tome Nikolića koji se uopšte više ne ljuti kao opozicionar čak ni na vlast, a i zašto bi?