Opozicija Vučiću ili Vučićeva opozicija

Dok Aleksandar Vučić, glavni urednik i vlasnik svih državnih režimskih medija i stranačkih tabloidnih biltena, kroz svoje megafone uzvikuje:

„Uaaaa, žutiiii!“: kao eho uporno mu se vraćaju tri reči:

„Krušik, Krušik, Krušik!“

Pošto su baterije na megafonu poprilično istrošene, takoreći na izmaku, valjalo je uposliti nova grla, pronaći poslednje nezadovoljnike, ljude razočarane zbog neispunjenja sopstvenih ambicija, trkače na kratke staze, sprintere koji su krenuli u trčanje maratona, kojima su se konačno otvorila vrata Televizijskih Bastilja.

Mnogi su se volšebno prisetili da za moćne urednike i vlasnike tih medija postoji čarobna reč koja i gvozdena vrata otvara, samo ako gazda pre toga namigne. „Sezame, otvori se!“: odjekuje u redakciji Pinka, dok se kao na traci pred kamerama u udarnim emisijama smenjuju ljudi koji su do juče na toj istoj televiziji čerečeni kao žuti lopovi.

S druge strane, ono što se zove preostala građanska, vaspitana i čestita Srbija, s pažnjom prati i osluškuje šta se dešava u Demokratskoj stranci. I ta pažnje ne popušta evo već 30 godina.

Još se stranka koja je obnovila rad 3. februara 1990. čestito nije ni formirala a već su je 28. januara 1991. napustili neki od osnivača poput Koste Čavoškog, Nikole Miloševića i Aleksandra Petrovića, koji su formirali Srpsku liberalnu stranku.

Već sledeće 1992. godine stranku napuštaju Vojislav Koštunica, Vladan Batić, Borislav Pekić, Mihajlo Kovač, koji osnivaju Demokratsku stranku Srbije a potom Vladan Batić formira i Demohrišćansku stranku Srbije.

Sledeći veći potres desio se već 1995. kada stranku napušta njen prvi predsednik Dragoljub Mićunović, koji sa grupom istaknutih i veoma uglednih članova poput Vide Ognjenović i Desimira Tošića formira Demokratski centar. 2000. Demokratska stranka je uz OTPOR! dala ključni doprinos rušenju Miloševićeve diktature.

Ko bi još popamtio ko je sve posle odlazio iz Demokratske stranke. Među otišlima su i Čedomir Jovanović, Zoran Živković, Boris Tadić, Dušan Petrović, Dragan Đilas.

Pratio sam šta je režimska štampa pisala o kraju i krahu Demokratske stranke tokom ovih previranja. Skoro isto što piše i danas. Neke od tekstova potpisuju isti ljudi.

Koji posle trideset godina nisu shvatili da je Demokratska stranka neuništiva. Što bi bar trebalo da znaju oni koji pokušavaju da je po zadatku razore iznutra.

Jer neki su uz buku odlazili, a neki su u tišini dolazili. Nekada je buka zbog nečijeg odlaska služila samo da prikrije oduševljenje zbog nečijeg dolaska. Čini mi se da je takva situacija i danas, posle odluke o formiranju Građanskog demokratskog kluba Demokratske stranke, koji čini grupa najuglednijih ljudi koji se formalno nisu učlanili u ovu stranku ali su svojim znanjem i iskustvom spremni da pomognu.

Razumem i želju nekih svojih dragih prijatelja koji su se zbog namere da neke stvari ubrzaju nesvesno svrstali na stranu onih koji Demokratsku stranku napadaju iz sasvim drugih razloga, koji nikako nisu upodobljeni sa njihovim namerama. Prijateljstvo sa njima neću prekidati, ali stranke su interesne organizacije bazirane na principu dobrovoljnosti.

Cilj stranačkog delovanja je ostvarivanje opšteg interesa, a ne zadovoljenje ličnih ambicija. A za deceniju i po koliko sam član Demokratske stranke nagledao sam se onih kojima je ova politička stranka bila trambolina sa koje su skakali da dohvate zvezde. Koji su se učlanili ne u Demokratsku stranku, već u vlast.

Pamtim i one koji su izneli teret opozicione borbe protiv Miloševića kada se opozicioni status u društvu plaćao poslom, egzistencijom, nažalost ponekad i glavom.

Kao i one koji su ostali u Demokratskoj stranci posle 2012. koji su hapšeni na pravdi Boga pred kamerama, da bi se njihovim hapšenjem Demokratska stranka provukla kroz tabloidno blato. Uz pompu hapšeni, oslobađani su uz medijski muk. I ostajali u stranci, zavređujući moje poštovanje.

Posebno cenim mlade ljude koji Demokratsku stranku prepoznaju kao motor progresa ovog društva, kao inicijatora i pokretača svih važnih društvenih i političkih procesa u Srbiji.

Gledao sam kako neki od tih ljudi stasavaju pred mojim očima i preuzimaju najvažnije pozicije u stranci. Rado se upuštam u diskusiju sa njima, jer znam da su oni budućnost ne stranke već Srbije. Nažalost, deo tih mladih ljudi je rešio da u svom mladalačkom zanosu organizuje izbore koji nisu upodobljeni sa načinom kako to predviđa Statut Demokratske stranke.

U Demokratskoj stranci koja neguje različitost i slobodu mišljenja neumesno je uopšte raspravljati o upodobljenosti političkih stavova bilo kog člana sa većinom.

Svako ima pravo na stav o najvažnijim pitanjima, mogućnost da svoje mišljenje obrazloži ostalim članovima, da svoje zamisli promoviše i zalaže se za njihovu realizaciju u skladu sa programom stranke, da se trudi da one postanu ideje većine. Ali i obavezu da u javnosti zastupa ono što je stav većine.

Međutim upodobljenost delovanja a naročito izbora za najviše funkcije sa statutom stranke je neophodna, jer su izbori u Demokratskoj stranci pokazna vežba kako će se ova politička organizacija ponašati na pravim izborima u državi. Zato izbori u bilo kom delu Demokratske stranke i bilo kojoj organizacionoj celini ne mogu ličiti na izbore za atamana kozačke skupine ili hajdučkog harambašu.

S obzirom da je Demokratska stranka osnivač i član širokog opozicionog fronta okupljenog u Savez za Srbiju, sasvim je izvesno da neće učestvovati na Vučićevim nameštenim i neslobodnim izborima. S druge strane Aleksandru Vučiću je neophodno da na izbore izvede ne bilo kog člana Demokratske stranke, već da na izbornom plakatu ima žuti krug na plavoj pozadini, koji bi mu dao garancije za legitimitet izbornog procesa.

Pošto od tog posla nema ništa, usledio je još jedan juriš zarđale kašike na Demokratsku stranku.

I to baš u trenutku kada su dizajneri i krojači carevog novog odela po prvi put u istoriji Srbije osmislili miting vlasti protiv opozicije, koji smo do sada videli samo u Top listi nadrealista, koji ne uspevaju da uguše pokliče nezadovoljnih građana dok Srbijom odjekuje:

„Krušik, Jovanjica, organska marihuana, doktor Mali, oružje, tetka iz Kanade…!“

Između mogućnosti da bude opozicija Aleksandra Vučića i opozicija Aleksandru Vučiću, na Glavnom odboru održanom 30. novembra ove godine, Demokratska stranka se opredelila za ovo drugo. Da sledi viziju i putokaze koje su njeni osnivači postavili pre više od stotinu godina i potvrdili pre 30 godina.

U mraku napredne Srbije žuti znak Demokratske stranke sija kao zlato. To zlato imuno je na koroziju sa zarđale kašike.

Autor je član DS