Opoziciji treba strategija

Vojislav Šešelj, a ko bi drugi, „povukao je nogu“ i proglasio otvorenim takmičenje u novouspostavljenoj disciplini, koja kreće da se igra u svetskim okvirima, a ima ime „trampizacija politike“. Napadom na Majkla Davenporta, šefa Evropske komisije u Beogradu, Šešelj je tog četvrtka nahranio svoj bolesni nagon za psihičkom torturom drugih i maltretiranjem neistomišljenika. Pratila ga je u tome grupa vernih radikala, ali i poslanici pokreta Dveri. Ali, pored tih primitivaca, i pojedini poslanici, koji kažu da su evropska opozicija, smeškali su se na ovaj performans Šešelja. I da li uopšte treba napomena da su naprednjaci na sednicu posali poluanonimnog poslanika, valjda da nam svima pokažu koliko im je važna ideja evropskih integracija? Sada, da vas podsećam da je jedino LDP ustao na toj sednici – neću. Iz Srbije odlazi sramotna slika i samo je to utisak.

Prećutali smo/ste Šešelja. Naravno, onda smo, kao rezultat toga, dobili Rističevića. Opskurni učesnik „Farme“, unapređen u poslanika u Skupštini na listi Srpske napredne stranke, učinio je jednu stvar kojoj se čude samo oni koji nisu do sada slušali šta govori Marijan Rističević. Pozdravljam odluku većine opozicionih poslanika, ali i poslanika LJajićevog SDPS-a, da ustanu o odbranu dostojanstva Skupštine i da traže da se sankcioniše Rističević, koji je ljudsku tragediju koju preživljava poslanik jedne od opozicionih strana iskoristio za svoju politički bolesnu kampanju. Da, gađenje je jedini osećaj kada se to vidi i čuje.

Moj problem nije Rističević. On je pajac. Jedan prosti poslanik i ništa više. Moja briga je kako opozicija nastupa u Skupštini. Ne podržavam, i podvlačim to da ne bi bilo zabune, da se bilo ko od opozicionih poslanika spušta na nivo komunikacije pojedinih poslanika vladajuće većine. Njihova ideja je da se politika izbaci kroz prozor iz Skupštine. Da ostane samo brlog, u kome su oni najprljaviji valjda najborbeniji, a oni pristojni krivi što u tome ne učestvuju. Ne mogu podržati tu ideju samo zato što su neki opozicioni poslanici pristali na to. Vlast se brani svim sredstvima, i to je jasno. Svaka je to činila, ova to radi posebno. Ali nema sreće u tome kada opozicija misli da je slabost vlasti nepristojnost, pa je taktika da se bude malo manje nepristojan, kako bismo pokazali da smo bolji. Ne, baš suprotno. Ceo svet traži neki izlaz, neki ventil. Tramp je dokazao u Americi da se sve može izgovoriti bez posledica i opet dobiti glas. Šta je onda rešenje, da primenimo taj recept?

Zato opet pitanje: da li je pristojnost politički smrtonosna opasnost? O tom pitanju se mora voditi računa. Srbija je u predvorju predsedničke kampanje. U mnogim važnim evropskim državama slede naredne godine izbori, tako da će Srbija ostati kao nikada dosad sama da vodi računa o sebi. A znamo šta znači kada smo prepušteni sami sebi i šta nam sve pada na pamet.

Opozicija se bavi glupostima. Borbom za prevlast, i podsećaju na Kusturičino „Podzemlje“, gde je rat završen pre trideset godina, a oni ispod zemlje prave oružje misleći da se još uvek bore protiv Nemaca. Tako i mi danas. Mislimo da smo u kolektivnom podzemlju. Kucamo jedni drugima na „Tviteru“ poruke, vodimo stranačke ratove lišene suštine. Građani ne mogu pronaći interes u borbi koju nudi opozicija. Dokazivanje da si manji ludak od Rističevića nije dokaz politike. To je dokaz da postoji kakva-takva solidarnost među nama, ma kakve namere ko u tome imao. Politika je izlaz. Ona je lek. Sve drugo je cirkuska predstava.

Opoziciji treba strategija. Ona ne može da postoji tamo gde se pojedini lideri pojavljaju kao egzibicionisti. Politika krajnosti i protivljenju svega ima svoj limit i izuzetno je rizična. Potrebno je da odbranimo svoje građane. U svetu globalnih kretanja kakva su danas, najugroženiji su oni koji potpuno nespremni čekaju nadolazeće vreme. Mora se ponuditi razumevanje za sve, tolerancija i pre svega normalnost. Pristojnost je proterana iz politike, i treba da je pozovemo da se vrati. Ovo vam sve možda zvuči kao kliše i kao apstraktna rešenja, ali su jedina moguća.

Pozivam sve poslaničke grupe u parlamentu da dobro razmisle o svom ponašanju. Poslednje dve nedelje bile su poražavajuće. One koji misle da na tome dobijaju političke poene, odmah da razočaram. Ne možete ući u svinjac, a izaći naparfemisani. Nema politike tamo gde su proceduralni problem ključni, maše se Poslovnikom, dok Šešelj, recimo, opet ubija Đinđića u Skupštini. Pitate se možda kako je sve ovo što navodim na kraju teksta povezano? Sve je to parlament povezao i stegao naš problem još čvršće i pokazao da pod pritiskom polako pucaju svi. Tražite izlaz u normalnosti, i poslušajte jednu pametnu rečenicu: „Najveća opozicija u Srbiji danas je ostati normalan“.

Autor je člana Predsedništva LDP