U parlamentarnim sistemima odnos između vlade i opozicije uvek je određen sa pola – pola: koliko vremena u parlamentu govori vladin poslanik, toliko ima vremena i poslanik opozicije; koliko vremena ima poslanik opozicije za kritiku vlade, toliko vremena ima i poslanik vlade za njenu odbranu.
Rezultati koje pojedine stranke ostvare na izborima predstavljaju samo kriterijum za određivanje koja će stranka (ili koalicija) obrazovati vladu, a koja će ostati u opoziciji. Za obrazovanje vlade potrebno je da se na izborima dobije polovina plus jedan ili nešto više mandata (da bi vlada bila stabilnija).
U „normalnim“ demokratijama, na izborima se ne bira samo vlada nego i kontrolor vlade, tj. opozicija. Sa demokratskog stanovišta, na parlamentarnim izborima nema pobednika. Jer, oni poslanici koji nisu imali većinu da obrazuju vladu dobijaju izuzetno značajnu ulogu kontrolora vlade.
Britanski parlament (parlament onog naroda koji je izumeo ovu instituciju), svojom arhitektonikom ukazuje na to da parlament čine dve ravnopravne polovine. U klupama desno od predsednika (spikera) parlamenta sede poslanici koji su izabrali i podržavaju jednu vladu. Simetrično, naspram njih sede poslanici opozicije. Poslanici britanskog parlamenta organizovani su i fizički po modelu pola – pola.
Britanski model presađivan je u mnoge zemlje, a bilo je i onih u kojima je on bio pokazatelj kako se sa formom ne uvodi i demokratska suština. U tom smislu, čuvena je situacija sa Turskom, koja je pod uticajem zapadnih pokrovitelja, sedamdesetih godina XIX veka, uvela parlament sa namerom da turskog sultana Abdul-Hamida od apsolutnog pretvore u ustavnog vladara.
Na prvom sastanku novoustanovljenog parlamenta „poslanicima je objašnjeno da, po engleskom običaju, oni koji su za Vladu treba da zauzmu mesta s desne strane predsednika, a oni koji su protiv Vlade, treba da sednu na levu stranu. Kad su poslanici ovo čuli, oni su, sasvim protivno engleskom običaju, nagrnuli svi na desnu stranu. Leva strana, strana opozicije, ostala je prazna.“
Od pre nekog vremena, leva strana u Parlamentu Republike Srbije ostala je suštinski prazna. Razlog za ovo leži u dugotrajnoj i do kraja usavršenoj tiraniji većine. Tiranija većine po logici stvari dovodi do povratka u pretpolitičko stanje, odnosno vodi raspadu jedinstvenog, nacionalnog parlamenta na sastavne delove: na opozicioni deo i na deo vladajućeg režima, tj. na one delove iz kojih je nastalo jedinstveno narodno predstavništvo u revolucionarnoj Francuskoj.
Naime, kada je Luj XVI postao svestan svoje nemoći pred raznim otporima režimu (Ancien Regime), 8. avgusta 1788, objavio je dekret o sazivanju Skupštine državnih staleža za 1. maj naredne godine. Do kraja 1788. naročito je bilo značajno pitanje kako će se sazvati staleži i kako će glasati. Po starim pravilima svaki od tri staleža (plemstva, sveštenstva i građanstva) slao je po trista poslanika, a u skupštini je svaki glasao posebno.
Luj XVI je ovo staro pravilo modifikovao utoliko što je treći (opozicioni) stalež imao da bira 600 poslanika (koliko prva dva zajedno), ali poslanici imali su i dalje da zasedaju odvojeno. Ubrzo po okupljanju skupštine staleža, poslanici trećeg staleža su (putem jedinstvene overe punomoćja) otpočeli posao stvaranja jedinstvenog narodnog predstavništva. Tako, 12. juna oni su pristupili prozivci poslanika sva tri staleža. Toga dana odazvala su se tri župnika, a sledećeg još tri sveštenika.
To je toliko ohrabrilo poslanike trećeg staleža da su 17. juna većinom glasova (490:90) proglasili se za Narodnu skupštinu, tj. za jednog i nedeljivog predstavnika nacije. Posle ove odluke, većina poslanika sveštenstva i manjina plemića pridružili su se poslanicima trećeg staleža.
Odgovarajući na ovaj revolucionarni čin poslanika trećeg staleža, Luj je naredio da se skupštinska sala zaključa. Ali, 20. juna, našavši se pred zatvorenim vratima, poslanici su se premestili na obližnje tenisko igralište. Tu su se zakleli da se neće razići dok se ne donese ustav, odn. Francuska iz apsolutne ne pretvori u ustavnu monarhiju.
Na ovo, Luj XVI je reagovao sazivanjem plenarne sednice staleške skupštine na kojoj je poništio odluke trećeg staleža, i ponudio reforme kojima bi se sačuvala feudalna prava plemstva. Naredio je da se poslanici raziđu i sutradan počnu sa zasedanjem po staležima. Potom, kralj je napustio skupštinu, a za njim su izašli plemići i deo sveštenika.
Međutim, poslanici trećeg staleža su ostali na svojim mestima. Kada se nešto kasnije pojavio ceremonijal majstor da bi opomenuo na kraljevu naredbu, grof Mirabo je izrekao čuvenu rečenicu: „Idite i recite onima koji vas šalju da smo mi ovde po volji naroda, i da nas samo bajonetima mogu rasterati.“ Potom, i kraljeva garda je odustala od namere da silom isprazni skupštinsku salu. …
Opozicioni poslanici Skupštine Srbije, koji su napustili plenarne sednice, mogu se upodobiti sa poslanicima francuskog trećeg staleža. Kao takvi, oni bi prvenstveno trebalo da daju novi model parlamenta u kome opozicija slobodno kritikuje izvršnu vlast (vladu). Stoga, dok se ne stvore uslovi za vaspostavljanje jedinstvenog nacionalnog parlamenta, pravi opozicioni „parlament“, koji kontroliše izvršnu vlast, treba da se bavi pravim problemima, tj. problemima o kojima se nije moglo govoriti u „režimskom“ parlamentu, zbog tiranije većine.
O tome opozicioni „parlament“ može donositi svoje zaključke i rezolucije. Tako, opozicioni parlament trebalo bi da putem svojevrsnih interpelacija raspravlja, na primer, o prodaji ispita i diploma sa posebnim obzirom na aferu „Indeks“; o plagijatima sa posebnim obzirom na doktorate Malog i „Nebojše iz Beograda“; o „Beogradu na vodi“ sa posebnim obzirom na fantome; i o mnogo čemu drugom ovome sličnom.
Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
