Oproštaj

Danas i ja dosadili smo jedan drugome; svako iz svojih razloga o kojima nećemo. Takav je život, ništa strašno.

Meni je bilo lepo, priznajem i ponosan sam na ovih sedam godina. Pisao sam svake nedelje, gde god se našao: iz Njujorka, sa Lošinja i Brača, iz Pule i Zagreba. Nije bilo godišnjeg odmora niti praznika – ako novine izlaze tog ponedeljka.

Dešavalo se – retko, doduše – da izađe neki dvobroj, pa da imam slobodnu nedelju; bilo mi je čudno, kao što će mi biti čudno svake naredne nedelje.

Pisao sam – češće nego što sam se nadao – o stvarima o kojima niko drugi nije hteo ili ih nije primetio, ali to je bila takva disciplina: neko mora…

Bilo je nekoliko nezaboravnih polemika u kojima sam uživao, a na koje ste verovatno zaboravili: novine su pojava efemerna, kao što mi iznutra znamo. Polemike su inače veoma zabavne, pa ih zato i pamtim, ali vas neću gnjaviti sentimentalnim uspomenama.

Zbog nečega sam izazvao samo jednu jedinu tužbu za klevetu, što je daleko ispod mog uobičajenog proseka. Ta je parnica već godinama u donekle obamrlom stanju, jer privatni tužitelj ne sme da se pojavi u Srbiji zbog poternice. To ne znači da parnica neće živnuti i probuditi se iz kome u datom trenutku. Takve su parnice, ali to je moj problem, ne Danasov.

Bilo je lepo (i časno) pisati u Danasu. Bože: koliko sam samo dripaca sa uživanjem i jakim argumentima izvređao! Gledao sam da ih napravim budalama i da se s njima sprdam; nije bilo teško, verujte. Moralisao sam, jer je moralisanje posao kolumniste, što ga neizbežno vodi u melanholiju. Nisam našao utehu u postmodernizmu, jer mi je stran, kao i kemp.

Naziv rubrike – Službena beleška – obavezivao je na primenu logike i naučnog metoda, što je dovodilo do neočekivanih ishoda, jer je svako zlo pre svega banalno, a ljudska motivacija prosta (pohlepa uglavnom). Sa takve, melanholične i na debelom iskustvu zasnovane tačke gledišta, razne izvikane velike priče i senzacije, likovi i akteri, programi i obećanja ispadaju smanjeni na svoje banalne ljudske razmere i nekako toplo, ljudski razumljivi.

Tako sam pišući za Danas naučio nešto što se slabo uči u običnom novinarskom istraživačkom poslu: širi pogled, sa veće visine nego što su puke kriminalističke činjenice. Pored toga, nisam nikada imao ambiciju da svoja sabrana nedela objavljujem dvaput godišnje kao knjige; nemam je i dalje, sa izuzetkom tematskih tekstova o jednostavnim životnim stvarima, bez politike i velikih analiza; valjda će mi to – uz Božju pomoć – uspeti, ali to je druga priča.

I izvinite ako je nešto bilo.

Jedan od osnivača „Vremena“, novinar Miloš Vasić, posle duge i teške bolesti, preminuo je u Beogradu, saopštio je ovaj beogradski nedeljnik.