Opsada Generalštaba

Prvi, unutrašnji krug, oko Alesije, služi(o je) da opsednuti Gali nemaju gde od proboja da pobegnu a drugi, onaj na spolja od prethodnog, služi da opsednutima ne mogu da pomognu saborci koji bi im odnekud pristigli. Istu priču vežbali su 1717. pod Beogradom Austrijanci i Turci. Igranka se odvija, dakle, u tri koncentrična ovala.

A u današnjem Beogradu Generalštabom se brani srpski identitet, baština, zdrav razum, od spolja nasrće Vučić sa svojim plaćenim olakomislenicima i kolegama mu nepravim pravnicima, dok sa spoljne strane imaginarne kontravalacione linije, zasad samo rečima prozivaju, čikaju profesionalci: dostojni arhitekti, zaštitari, pravi pravnici i kulturna javnost neslučajnih Srba.

Eventualno svođenje „slučaja Generalštab“ na pravno pitanje, a nema baš malo onih koji tako tumače stvari, veoma je opasno. Ono bi apstrahovalo arhitektonsko-urbanističke vrednosti ansambla, s dopunom istorijsko-simboličkih koje svakim danom, od onih prvotnih, rastu najočitije.

Jer ukoliko se nekim od volšebnih puteva desi da se donese presuda da zdanje pravno nema važeću zaštitu, svest o vrednostima i značaju ostaće s nogama u vazduhu, bez oslonca. A upravo ta vrednost je uzrok prethodnog pravnog postupka, ozakonjenja vrednosti kroz čin zaštite.

Najsigurniji put da se spase Generalštab je da se dosadašnja vlast Republike Srbije i samog Beograda, uveliko stradalog od otimanja nadležnosti, povuče, ode ili pak, što zvuči neverovatno, promeni svoje delovanje. Ali to ne znači da sigurno neće biti ugovornih tragova za njom i ozbiljnih problema šta je stvarno potpisano kao preuzeta obaveza sa “naše“ strane.

Istim putem kojim je instaliran Beograd na vodi, nekakvim suinvestiranjem kroz zemljište i infrastrukturu, sada se predlaže ponovljen model za zemljište gde se još uvek nalaze većinski delovi zdanja nekada Generalštaba i Ministarstva odbrane, ali i ne samo oni. U Beogradu na vodi uopšte ne znamo šta Grad i Republika ubiraju od toga, osim što katastrofalnu urbanističku i štetu urbanosti Beograda predsednik Republike “nadoknađuje“ brojem zaposlenih, i drugim paralažama, u tamošnjem tržnom centru.

Akademija arhitekture Srbije u svome kontinuitetu borbe održavala je na fokusu javnosti teme Beograda, mimo onog isprazno zakonski formalizovanog uvida. Sada kada neko govori kako su se u 25 proteklih godina za Generalštab borili razni najblaže rečeno kazuje blasfemičnu netačnost.

Jer defetizam je redovna pojava u našem narodu, ne zna se da li bi nekorektno krstiti ga građanstvom. Trenutno je ubedljivo glavna društvena energija ona studentske populacije, sa ubaštranih nekoliko mlađih arhitekata i starijih zaštitara koji sebi pumpaju sujetu i nekakav rejting prepričavanjem tuđih uvida i narativa. “Novim liderstvima“ problem, ipak, predstavlja zamka da se nekome iska nadležnost, valjda i stručnost, a istovremeno se izdaju recepture aktivističko-laičkih likova krajnje musavih kompetencija.

Ozbiljan i sveobuhvatan diskurs o Generalštabu mora učiniti jasnim da nije intencija da se ne ruši (i time završi stvar?) ono što sada vidimo duž Ulice kneza Miloša i dela Nemanjine, nego je potpun smisao da se obnovi Dobrovićev kompleks sa istovetnim izgledom prema javnim prostorima, kao što piše u aktu o proglašenju za kulturno dobro s kraja 2005. godine.

Ovde je važno napomenuti dve stvari. Pre svega, sadašnji izgled kompleksa je kao “uhvaćen u raskoraku“ jer je deo zgrade A (manja) srubljene konstrukcije koja je bombardovanjem nepopravljivo oštećena, jedan deo betoniran je ponovo ali bez nastavka radova.

Na drugoj strani, na zgradi B (veća, sa kulom) je preko cele dužine trakta prema Ulici kneza Miloša veliko platno koje kao da zatvara zgradu da se ne vide tragovi NATO-a a, u stvari, pre sprečava prolaznike da vide kojim obimom je tamo konstrukcija opstala.

Zaustavljanje ideje i procesa rušenja Generalštaba sada izgleda kao golem i, po brojnima, sumnjivo realističan cilj. “Pritisci investitora su veliki“ omiljeni je iskaz defetista, od arhitekata početnika do visokih državnih nameštenika, kao obavezan deo i ove priče.

Generalštab treba obnoviti u fizičkom smislu građevine, prethodno mu odredivši tačnu namenu uz proveru za to mogućnosti konstrukcije, horizontalnih i vertikalnih komunikacija, ulaza, namene jednog skoro neokrnjenog i drugog sada nepostojećeg ulaznog paviljona, a potrebe parkiranja rešiti. Ispred glavnog podužnog trakta zgrade B, na kome je delom bio ulazni paviljon kog (za)sad nema, može biti izgrađena podzemna garaža nad kojom bi potom osvanuo i sâm rekonstruisani paviljon.

Osim pokazivanja da posred Beograda zemljište, placevi, nisu za prostu trgovinu i namirivanje nečijih političko-autokratskih inhibicija, važan je, čak i mnogo važniji, vektor vremena koji treba da pokaže da Srbija ima kontinuitet koji je očit a ne da se deluje modusom “ko kako naiđe“.

Ako su 1830-e bile stanje ledine i tu zasnovan državni centar Srbije bedno bi bilo, nema tačnijeg izraza, da dočekamo 2030-e, dakle dva veka kasnije, sa nekakvim kockarnicama, apartmanima za “ko plati više“ i arhitekturom koja nema nikakvu vrednost osim što, glumatajući nešto, malim delom svog volumena kaskadira pa bi to onda trebalo, do suza valjda, da nas podseća na Dobrovićevu formu.

Kušnerov projekat, u koji se nedavno u medijima uplelo i ime Mohameda Alabara, ima nekoliko aspekata zbog kojih ne bi smeo nikada da osvane kao realizovan. Pre svega, ne podrazumeva samo uklanjanje Dobrovićevih zgrada nego i zdravi Baumgartenov Stari Generalštab, tzv. “Kamenu zgradu“ u Kneza Miloša 33. Besmislena je nova namena u blokovima raskrsnice koja je skoro dva puna veka državni centar Srbije.

Kubatura je ogromna, skroz neprikladna gradskom tkivu Beograda,. Apsurdna je namena za hotelske, apartmanske i nekakve zabavne kvadrate. Poslednji, ako ne i prvi, je bizarna simboličnost da onaj ko je upravo tu rušio sad tu gradi, uz patetično obeležavanje 1999. godine.

U ovom trenutku, koji se već pretvara u period, samo je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture preostao jedina oficijelna adresa otpora, ne računajući nakostrešenu javnost i reke studentskih protesta. NJegovo profesionalno i ovlašteno osoblje listom je odbilo nalog izrade elaborata koji bi trebalo da pokaže da su obe zgrade arhitekte Dobrovića izgubile spomenička svojstva.

Naprotiv, razrađivali su elaborat da mu se dâ najviši mogući status koji naš zakon o kulturnim dobrima poznaje, “od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju“.

Skandalozno nominalno ukidanje zaštite od strane Vlade RS nije prokušnerovski i proalabarovski delatno dok se Generalštab ne obriše iz Centralnog registra nepokretnih kulturnih dobara, što bi stvar katastarski učinilo “čistom“.

Sada je na delu trka s vremenom, koliko će zaposleni u Zavodu (koji u tom slučaju ne bi morali ostati bez svojih plata ali bi sigurno ostali bez svoje profesije, u nigdini) odolevati zahtevima da nadgrade prethodnu nezakonitost Vlade. Dok se vlast ne opameti ili se ne pomeri s Olimpa koji se ubrzano topi.

Autor je arhitekta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.