Opsadni patriotizam

Takve narative uglavnom promovišu pojedini novoistoričari, nekritički ih prihvataju ne samo tabloidni već i sve ređi ozbiljni mediji pa se tako pod plaštom stručnosti i naučne kompetencije u javnosti stvara privid navodne demistifikacije prošlosti i otkrivanja tobože novih istina. Nedavno sam prisustvovao jednom skupu na kome je govorio jedan od takvih istoričara, inače rado viđen i čest gost provladinih elektronskih medija. Bilo je govora o slavnoj srpskoj prošlosti o „Kosovu kao oduvek srpskoj zemlji“, na način da bi prosečan čovek morao zaista imati izuzetnu intuiciju ne bi li se podsetio na stvarne istorijske činjenice koje govore o tome da je Kosovo do dolaska Slovena na Balkan bilo prvo ilirsko, potom rimsko, pa vizantijsko, a da će tek osvajanjima srpskih kraljeva postati deo srpskog kraljevstva, i docnije pod Dušanom i carstva, i to u trajanju od nepuna dva veka, a potom će sve do 1912. godine, dakle više od četiri veka, biti integralni deo velike turske imperije. Uprkos ovim neoborivim istorijskim činjenicama, kraju je izveden zaključak kako je Kosovo kao „središte srpske duhovnosti“ neotuđivi deo Srbije koji ona „neće dati ni po cenu najvećih žrtava“. Šta ovo poslednje tačno znači nije teško dešifrovati.

Iako je današnja Vojvodina mnogo duže, čitavih sedam vekova (uz dva veka turske dominacije), bila u sastavu Ugarske kraljevine (sve do 1918. godine) nego u sastavu Srbije (tek od 1918), srpske „patriote“ imaju jednak aršin kao i kada je o Kosovu reč: oduvek srpska i nikada više neće pripasti tuđinu. Tako otprilike glase parafrazirane ali vrlo paradigmatične reči predsednika Republike na nedavnom obeležavanju godišnjice nacifašističke racije u Novom Sadu iz 1942. godine.

Ali veći je problem to što se istorija danas u Srbiji uči na način da služi „patriotskoj“ emociji mnogo više nego činjenicama. Zato je bilo moguće da me nedavno na predavanju o književnom radu Tibora Sekelja jedna studentkinja začuđeno, bez ikakvog ironično-nacionalističkog prizvuka, pita otkud Mađari u Srbiji, misleći na veliku etničku grupu Mađara u Vojvodini.

Mada Vojvodini niko od „tuđina“ ne preti, ona je danas etnički čak većinski srpska, očito postoji potreba da se stalno i iznova čak i sa najvišeg vrha vlasti ukazuje na navodno postojanje unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja, što poslušnički mediji vrlo servilno prenose.

Tako se dakle ponovo kao i krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina proteklog veka opet razbuktao opsadni patriotizam koji stvara psihologiju opsadnog stanja i konstantno proizvodi psihozu straha od konflikta, sukoba, rata… Nedavno se premijer zajedno sa predsednikom vratio iz Brisela sa pregovora sa kosovskim Albancima. Iako javnosti nije saopšteno šta je tamo zaključeno i da li je uopšte nešto zaključeno, premijer je odmah po povratku pozvao predstavnike Srba sa severa Kosova u Rašku (valjda neku novu političku prestonicu SNS-a) i – kako su mediji dramatično preneli – govorio im o „opasnosti koja se nadvila nad Kosovom“. O kakvoj opasnosti je reč nije naravno saopšteno, ali je srpska javnost naknadno saznala da se nekoliko hiljada Srba sa severa Kosova prethodno „spontano“ okupilo na protest (javni servis – a zapravo sve više državni medij – oglasio se čak i direktnim uključivanjem iz Kosovske Mitrovice, što je valjda trebalo da ukaže na „ozbiljnost“ situacije) iako realno nikakve opasnosti po bezbednost Srba na severu Kosova nije bilo, što su kasnije potvrdili ne samo albanski izvori i snage KFOR-a, nego i sami Srbi koji u konfuziji koja je nastala nisu mogli da razaberu zbog čega im je taj protest bio potreban niti ko im je naredio da se „spontano“ okupe.

Ovde dakako nije reč, kako to većina analitičara voli da kaže, o „predizbornom marketingu“. Ovde se zaista radi o svesnom kreiranju psihologije opsadnog stanja u koje vlast bestidno uvodi sopstvene građane. Stvaranju opsadnog patriotizma koji zakonomerno produkuje psihologiju opsadnog stanja doprinose vlastima bliski mediji izmišljanjem najneverovatnijih događaja (tobožnjih državnih udara, navodnih agresivnih namera spolja i sl.)

Profesionalnim „patriotama“, još i više političkoj eliti u Srbiji, zarad učvršćenja autokratske vlasti bez institucija, potrebna je ta vrsta nacionalnog izolacionizma i veštačkog izazivanja kriza uz neprestano verbalno huškanje na druge nacije i ideološki različite grupacije (npr. na NVO-e) ali i na opozicione stranke.

Naruku im poslednjih godina idu i politički događaji u Evropi i svetu, što može otežati borbu protiv isključivosti etničkog nacionalizma. Ruski primer osude Zapada (ali ne sa levih pozicija, Putin je uostalom kapitalista kao i npr. Tramp) i zabrane nevladinih organizacija kao da i u Srbiji sve više dobija na snazi, baš kao što je na snazi i neprikriven Putinov uticaj na srpsku politiku i politike balkanskih državica. Sve intenzivnija revizija ne samo Drugog svetskog rata (pokušaj rehabilitacije Nedića) nego i najnovijih ratova (nedavno sam posetio Pančevo, moj rodni grad, i sa zaprepašćenjem pročitao na spomeniku posvećenom stradalima u ratovima devedesetih – u kojima jelte „nismo učestvovali“ – da je reč o „otadžbinskom ratu“!), proglašavanje osuđenih ratnih zločinaca za heroje i sve češće promovisanje njihovog učešća u javnom životu (primeri Šljivančanina i Krajišnika) nikako ne doprinosi pomirenju i razumevanju. Baš kao ni već poslovično komuniciranje sa narodima u okruženju jezikom traume, jezikom večite žrtve.

Ambivalentnost političkih poruka vlasti, odnosno s jedne strane javno zagovarati evropskih vrednosti, a s druge, u toj istoj Evropi (i pretrampovskoj Americi) videti ogorčene srpske neprijatelje, u funkciji je svesnog proizvođenja opsadnog stanja i stvaranja kod građana neke vrste isto tako opsadnog mentaliteta. Na nesreću, u tome je vlast skoro u potpunosti uspela.

Koliko su samo hrabrosti i odlučnosti pokazali građani Rumunije poslednjih dana, žestoko i u ogromnom broju protestujući protiv ponižavajuće uredbe svoje vlade o dekriminalizaciji primanja mita (sic!) do 50.000 američkih dolara! NJihov uzor svakako nije korumpirani Dragnea! Još manje Putin i autokratska Rusija. Srbija bi morala da izabere bolje uzore, možda upravo svoje susede Rumune. Jer kako razborito u svojim stihovima u „Učenim ženama“ kaže Molijer: „Kad hoćete na kog’ da se ugledate, nek uzor vam budu vrline njegove“.

Autor je publicista iz Beograda