Opsene i osećanja

Imperijalizam, rasizam, nacionalizam, šovinizam, hegemonizam, despotizam, apsolutizam, primitivizam, surovi merkantilizam, oportunizam, klijentelizam, diletantizam, karijerizam, mazohizam, sadizam, populizam, budalizam – sve ređe, altruizam. Anksioznost, strah od smrti, ratova, bolesti, prirodnih katastrofa i ostalih nesreća, bede, gladi, samoće, strah od nasilja, prevare, nesigurnosti, od nepoznatog, od socijalnih kriza. Haraju duboke nepravde, nejednakopravnosti i oštre nepomirljivostl. Eto kontura skice svetske i domaće sadašnjosti.

Ovo je prvenstvo prilog o neskladu objektivnog i subjektivnog, čovekovih percepcija i njegovog okruženja, psiholoških projekcija i realnosti. O opsenama i osećanjima. Naročito o zabludama u partnerskim odnosima.

U filmu Dejana Karaklajića „Ljubavni život Budimira Trajkovića“, glavni junak biva poučavan kako da priđe devoj(či)ci koja mu se veoma sviđala. Prvi korak – procena, drugi – koncepcija, treći – egzekucija. A možda bi redosled, ne samo u ljubavnoj sferi, mogao da bude (i) sledeći: najpre odluka – racionalna ili emotivna. Zatim pokušaj njenog oživotvorenja. Pa aktivna strpljivost da bi se uočio stvarni rezultat. Ako on bude poželjan – sledi čuvanje i razvijanje uspostavljenog stanja. Sve to da bi se što više smanjio jaz između unutrašnjih ideala i spoljašnje zbilje.

Na ovdašnjem političkom nivou poslednjih decenija, većinski su izneverena očekivanja osobito posle raskrinkavanja takozvane izborne krađe 1997. godine, još više raspletom događaja nakon petooktobarskih promena 2000. Osećaj promašenosti…

Na individualnom emotivnom planu, sa Austrijankom Ingrid iz Villach-a (su)sreo sam se mnogo leta ranije, jednog jula u Rapcu, u Hrvatskoj. Ozbiljna, kratke crvenkaste kose s dugim šiškama, čitala je na plaži neku knjigu. Bila je sama. Uputih pogled k njoj i literaturi, ona uzvrati. Prišao sam, upoznasmo se, a Ingrid ubrzo izvadi iz svoje slamnate torbice šah garnituru. (šah je bio i ostao /i/ moj hobi.) Odigrali smo nekoliko partija, „palo“ je i jedno noćno kupanje. Sutradan nanovo šah. I to je bilo sve – prijatno, a po svemu sudeći nedovršeno. Neka ostane tajna šta sam tada još priželjkivao ja, a čemu se pak nadala Ingrid. No, od toga nije desilo ama baš ništa! Drugačije je počelo sa izvesnom Miljanom koja je studirala u Beogradu. Premlada se udala, razočarala se i potom razvela. Onda se na fakultetu, navodno, zaljubila u mene. Krenuli smo da se družimo, pa i više od toga. No, sledećih meseci slučaj udesi da je trebalo da se i „službeno suočimo“ na ispitu. Biće da je i to bilo od uticaja što nisam do kraja verovao u iskrenost njenih osećanja, u njene namere i reči. Smatrao sam da joj je na umu „banka usluga“ (Paulo Koeljo), u prvom redu koristoljublje. Predlagao sam joj da isti predmet polaže kod nekog drugog. Odbila je, pojavila se kod mene na ispitu – i odustala čim je videla pitanja. Posle nekoliko sedmica smo se rastali. Nismo uspeli da jasno razdvojimo javno od privatnog tj. ličnog, da uspešno uravnotežimo naše životne brzine, da pomirimo razum i emocije. „Nijednom je nisam video, ali me uvek obuzme iščekivanje da će u nekom trenutku njen lik iskrsnuti iz gomile ljudi“ (Murakami).

P. S. Miljana je onaj ispit položila kod mog kolege. Diplomirala je i nanovo se udala. Vratila se u rodni kraj, u malu crnogorsku varošicu gde se i zaposlila. Dobra duša, pametna, simpatična, ponosna a skromna. A u meni je ostao ukus gorčine zbog onovremene pogrešne ocene njene ličnosti – osećaj samoobmane, ali i nepripremljenosti za ostvarenje Miljaninih maštanja.