Opstanak

Iz nje su naučili gotovo isto, ako ne i više nego u školi o prirodi, životinjama, biologiji, geografiji, meteorologiji, evoluciji…

Zbog školskog programa se nekada kasnilo u školu.

I današnje generacije kasne u školu zbog serijala sličnog naziva.

Međutim, ovog puta u formi rijaliti programa nalik na nekadašnje „Igre bez granica“, samo na mnogo egzotičnijim destinacijama.

Ipak, uz sve svoje nedostatke ovaj serijal predstavlja kulturno-obrazovni program u odnosu na rijaliti programe na nacionalnim frekvencijama koji se već gotovo čitavu deceniju nude širokoj gledalačkoj publici.

I ne bi to bilo ništa novo i specifično za našu zemlju, da nije jedne bitne razlike: nigde u svetu takvi programi ne predstavljaju državni projekat i sredstvo zaglupljivanja i otupljivanja sopstvenih građana.

Računica vladajuće stranke je jednostavna. NJima nisu potrebni obrazovani, emancipovani i informisani građani koji misle svojom glavom.

Naime, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da njihovo dominantno biračko telo ne spada u pomenute kategorije.

Tako je istraživanje BIRODI-ja iz 2019. godine pokazalo da od ukupnog broja glasača vladajuće stranke čak 58,1 odsto ima osnovno i niže obrazovanje, srednjeobrazovanih je 30,1 odsto, dok su više ili visoko obrazovani zastupljeni sa samo 7,7 odsto.

Istovremeno, istraživanje je pokazalo i da su stariji i siromašni građani nižeg i srednjeg obrazovanja najbrojniji među glasačima Srpske napredne stranke i ujedno najverniji gledaoci televizija Pink i Happy, na kojima se i prikazuju pomenuti programi.

Iako su u pitanju komercijalne televizije, one koriste nacionalnu frekvenciju (pružaju opšte medijske usluge na teritoriji cele Republike Srbije), tako da je njihova odgovornost za programske sadržaje mnogo veća nego kod drugih komercijalnih televizija.

Pravdanje da „narod voli i traži takve programe“ predstavlja najobičniju manipulaciju, jer narod gleda ono što mu se ponudi, pa bio to vrhunski dramski program poput serije Vuk Karadžić, ili imaginarijum vulgarnosti, bluda i neukusa.

Ali zašto bi vladajuća stranka radila na podizanju opšteg kulturnog i obrazovnog nivoa nacije, kada to jasno dovodi do smanjenja broja njenih pristalica?

Pritom, pomenuti programi su omeđeni i ispresecani „informativnim“ emisijama, u kojima je jedini junak i spasilac predsednik Republike, koji rešava sve probleme naše i svetske politike.

On je večiti borac protiv stranih plaćenika i domaćih izdajnika oličenih prvenstveno u predstavnicima „tajkunsko-mafijaške opozicije“.

Pomenuti mišung šunda i politike stvoren je sa samo jednim ciljem: da svesno ili podsvesno ubedi gledaoce da nije njihovo da razmišljaju i preispituju stvarnost u kojoj žive, nego da prihvate sliku stvarnosti koja im se svakodnevno prezentuje sa „ružičastih i srećnih“ talasa.

Na njima nikada neće čuti ni reč o aferama Savamala, Krušik, Helikopter, Jovanjica, Doljevac, Kofer, Banana, 24 apartmana, tetka iz Kanade, vile na Dedinju u trajnom korišćenju…

Na njima se neće preispitivati ubistvo Olivera Ivanovića, misteriozna smrt Vladimira Cvijana, duplo skuplja cena od uobičajene svakog velikog infrastrukturnog projekta, sve očiglednije veze vladajuće stranke sa klanom Belivuk-Miljković, pretvaranje delova Srbije u koloniju kineskih prljavih tehnologija, nestanak grada veličine Šapca svake godine…

Na taj način, televizije sa nacionalnom pokrivenošću ostaju u isključivoj službi zaštite interesa vladajućih elita.

Vrlo široka zakonska ovlašćenja Regulatornog tela za elektronske medije u pogledu kontrole rada pružalaca medijskih usluga, ostaju mrtvo slovo na papiru u situaciji potpune kontrole pomenutog tela od strane stranke na vlasti.

Zbog svega navedenog izbori 3. aprila nisu obični izbori. Oni su prilika da se zada početni udarac interesnoj grupaciji koja je zarobila državu i sve njene institucije i resurse.

Oni su prilika da običan svet poruči da ne pristaje više na ucene, potkupljivanja, zastrašivanja i manipulacije.

Da mu je dosta laži jednog maestralnog demagoga, osrednjeg glumca i katastrofalnog državnika. Nisu ovo obični izbori, nego pitanje opstanka jedne nacije.

Autor je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu