Orban, Milanović i evropska kultura

Međutim, ograda koju je Mađarska podigla na granici sa Srbijom ima drugačije značenje. Uz ono što je Zoran Milanović nedavno rekao o „zoni barbarstva“ sa druge strane granice Hrvatske sa Srbijom, ovaj mađarski zid dobija na svom simbolizmu i izraz je atavizama zemalja sa evropske margine. On bi „ograđivao'' oblasti „evropske kulture'' i oblasti „varvarske kulture'', odnosno u istorijsko-civilizacijskom kontekstu zemlje katoličke Evrope (Darul-l-harb) i zemlje islama (Dar-ul Islam). Konzervativne i netačne izjave Viktora Orbana prosto zahtevaju da se baci jedan, čak površan, pogled na duh evropske kulture. Razumevanje tog duha neizbežno doprinosi razumevanju politike ove zemlje i njenom doprinosu evropskoj kulturi, aktuelno izraženo kroz pomenuti zid.

U izobilju definicija kulture koje se samo umnožavaju, recimo da je to način na koji neka ljudska zajednica živi. Način života uređuje odnose sa prirodom, društvom, Bogom, i te odnose prenosi u nauku, tehniku, umetnost, privredu i institucije koje stvara. Nešto je loše (trulo) krenulo u Evropi. Koliko je to rezultat bića i duha te kulture? „Duša Evropljana postala je prazna'', ustvrdiće Žilijen Fren. „Naš svet više nije mirno jezero već nemirni okean, u opasnosti od najstrašnijih oluja, koje izazivaju brodolome i bedu'', konstatuje Eduar Baladir u delu Dvanaest pisama spokojnim Francuzima, evidentirajući svest o kraju sveta nastajućeg krajem XIX i početkom XX veka.

Iz grčko-rimskih kao i jevrejsko-hrišćanskih izvora, evropska kultura je nasledila osećaj ne samo izuzetnosti, već i superiornosti, utirući put evrocentrizmu i imperijalnim ambicijama prirođenog prava da vlada „varvarskim'' kulturama i da ih evropeizira. Grci i Rimljani su sebe označavali nosiocima civilizacije dok je ostali svet pripadao varvarstvu kojem je namenjena pozicija ropstva. Jevrejsku ideju o izabranom narodu iz koga su potekli svi proroci preuzela je katolička crkva, ugrađujući je u duh krstaških ratova i potonji kolonijalizam. Ali pokazalo se da taj projekat nije istorijski uspeo. Danas se ponovo dižu stare civilizacije – Kina (konfučijanizam), Indija (hinduizam), Rusija (pravoslavlje). Sa ovim kulturama evropska nikad nije uspela ostvariti bliže kontakte u svom civilizacijskom i kulturnom prožimanju. Ta uloga pripadala je islamu, i ona se danas ponovo u raznim vidovima reaktualizira.

Zapadnom kulturom preovladava individualizam i naučni pozitivizam. U osnovi etnocentrična, ona je ograničena modelom svog istorijskog razvoja koji nosi ateizam, a preko njega anarhične ekspanzije ambicija, interesa i volje za moći, koje dovršavaju u sukobima i sudarima. Iz njih je proizašao organski dinamizam koji ima svoje granice. Religijski ateizam samo je naličje istinskog politeizma oličenog u bogovima novca, moći, tehnologije, seksa, ideologija i nacija. Istorijski, Industrijsku revoluciju je pratila politička revolucija, industrijalizacija i demokratija. NJih prati ideja progresa zahtevajući privrženost koja je nekad pripadala religiji. Međutim, progres u nauci nije doprineo čovekovom nalaženju sreće. Liberalni kapitalizam vodio je nužnom „ratu svih protiv svih'' dok njegov savremeni izdanak, neoliberalni kapitalizam pokazuje planetarne ambicije. Finansijske korporacije (bankari) i multinacionalne kompanije, postali su jedini stvarni gospodari i nosioci moći, a države njihovi politički instrumenti. To nije Evropa humanizma i renesanse, racionalizma i prosvetiteljstva. Ona je ostala negde daleko iza nas.

Jedan Gete je mogao reći: „Persijanci su imali sedam velikih pesnika od kojih je svaki od njih bar malo veći od mene''. Ali, koliko je to Geteov stav, to je i stav i epohe prosvetiteljstva i racionalizma kroz koje Evropa ostvaruje vrhove svojih kulturnih dosegnuća i ostvaruje identitet racionalnog društva. Ono što potom sledi, polako prerasta u Zapad kako ga danas razumemo.

Neki evropski autori govore o evropskoj neophodnosti ponovnog nalaženja svojih arapsko-islamskih temelja kulturnog identiteta, kao mogućnosti nadvladavanja sopstvene krize i ograničenja u kojima se sada nalazi. Naravno, zagovornici ideja o novom susretu islama i Zapada, svesni su da takav, živi i oplođujući islam sada ne postoji. On postoji u Knjizi /Kur'an (i srcima ljudi) ali je potrebno i da se otelotvori u savremenoj praksi. Pokušaji „političkog islama'' pokazali su, i još uvek pokazuju karikaturalne rezultate koji su još više udaljavali muslimane sa savremene političke i društvene pozornice sveta. Ali ta ideja susreta i novog uzajamnog oplođivanja je ipak živa i ostvaruje se na način koji sada nije tako uočljiv. Za početak, on bi podrazumevao sa islamske strane otklanjanje dekadence u koju je upao i ponovnog nalaženja i širenja svoje univerzalne Poruke, a sa evropske, prestanak traženja opravdanja za sopstveno propadanje, pri čemu im islam služi kao karikaturalno strašilo. Da ta fama o strašilu, u novonastaloj evrokatoličkoj svesti, naročito živi u onim pridruženim, bivšim socijalističkim, a danas evropskim katoličkim zemljama na granici sa nekad moćnim osmanskim carstvom pokazao je i ovaj slučaj sa izbeglicama. O Mađarskoj bi se tek dalo razgovarati.

Ali, ohrabruje racionalizam Angele Merkel, koja poznatim nemačkim pragmatizmom na stvar sa izbeglicama gleda drugačijom optikom. Nemačku ne plaši regeneracija njenog društva stranim emigrantima i jasna je u stavu da je islam u Nemačkoj religija sa svojim građanskim pravom.

*Autor je akademski slikar i univerzitetski profesor